Берлински конгрес 1878: рат без олова или решење српског питања? 3 део
Прошао је скоро један и по век од чувеног конгреса у Берлину на ком је и Србија потражила своје место под сунцем и подигла глас против европских сила.
Први и други део текста можете прочитати овде.
PRO I CONTRA
Берлински конгрес завршен је 13. јула 1878. Велика Британија и Аустроугарска су победиле. Санстефанска Бугарска остала је само сан на папиру који ће још дуго у будућности сањати генерације бугарских националиста.
Уместо ње, створена је, северно од планине Балкан, много мања, вазална Кнежевина Бугарска, док је јужно од Балкана створена Источна Румелија, која је остала делимично под султановом влашћу.
Македонија је остала потпуно под Турском, док је Босну и Херцеговину, иако и даље званично султанову провинцију, окупирала Аустроугарска.
Дизраели се вратио у Лондон с прогласом: „Обезбедили смо мир и сачували част!”
Русија се осећала поражена за мировним столом и поред тешко стечене победе над Турцима. Конгрес је посејао клице будућег неповерења Русије према Немачкој, као и непријатељства према Аустроугарској.
Ристић је након Берлинског конгреса написао:
„До сада је било у свету више конгреса. О сваком се зна да је заступао неко начело, а знало се и какво начело. Тако је један руководио начелом легитимности, други начелом освајања итд. Но, какво је начело овај Берлински конгрес заступао, тешко би се знало изразити, ван ако би се рекло, да се тежило и радило, да се велики задовоље, а мали да се истисну из положаја који би били од важности и могли да сметају великима.”
У Србији су конгрес једни сматрали успехом, други тешким поразом. Ристић је писао влади да је у дипломатским круговима, као и међу учесницама конгреса владало уверење да је Србија прошла боље од свих других новонасталих балканских државица, те да је и сам таквог мишљења.
Ипак, српско питање није било решено. Историчар, политичар и савременик конгреса Стојан Новаковић је забележио следеће:
„Берлински уговор, за који смо ми толике жртве поднели, нама није био пријатељски. У њему је српском народу, који је 1876. године дигао заставу свог народног ослобођења и уједињења, изречена страшна казна; српски народ је располућен; Србија и Црна Гора одвојене су.”
И Ристић и Новаковић били су донекле у праву. Берлински конгрес је за Србију очигледно имао и позитивне и негативне последице.
Србија је постала независна, међународно призната држава с признатим и проширеним границама и повећаним становништвом. У том смислу, 1878.је историјски датум у новијој историји српског народа – слично 1804.
С друге стране, Берлински конгрес донео је нове непознанице и опасности. На Балкану је створена нова држава – Бугарска – с тежњама које су се у Македонији сукобљавале са српским.
Аустроугарска се физички „уклинила” између Србије и Црне Горе и показала да постаје главна супарница Русије за превласт на Балкану.
„С формалним признањем независности, наша борба за независност није била завршена – и после борбе против Турске нас је чекала борба против Аустрије.”
(С. Јовановић).
Одлуке Берлинског конгреса су, како ће се испоставити, само на кратко дале привидан мир и решење српског питања. Србију су почетком 20. века очекивали Балкански ратови, где је коначно поражена Турска, а затим и Бугарска.
У Босни и Херцеговини која је потпуно анектирана 1908. од стране Аустроугарске расте незадовољство српског становништва. То незадовољство доводи како Србију тако и читав свет до Великог рата, који започиње судбоносним пуцњем управо у анектираној Босни и Херцеговини.
Тај пуцањ у српској историји и култури одјекује и данас.
Да ли би спречавање анексије Босне и Херцеговине спречило сва будућа страдања на том подручију почев од Великог рата па до Дејтона? Сада остаје само да нагађамо, будући да је ослобађање Старе Србије и Светог Косова и Метохије увек у српском народу тињао као завет.
Пред Србијом су и данас као и те 1878. тешки избори. Србија покушава да се избори и позиционира на европској политичкој сцени, а европске силе је у томе спутавају.
Својим поступцима Аустроугарска је довела до стварања Албаније 1918. године како би спречила уједињење Србије и Црне Горе и потпун излазак Србије на море. Та одлука је отворила нова жаришта и сукобе, који трају и данас.
За Србију, Берлински конгрес траје и данас, само под другачијим именом. И након готово век и по, ми смо и даље сами за тим преговарачким столом насупрот свих моћника Европе.
Раније је СПН писао како се смањује простор за српски идентитет, памћење и наслеђе на КиМ.
Извор: Политикин забавник
