Краљево звоно и војничка молитва: најстарији војноболнички храм Европе који је преживео све

Смештена у североисточном делу комплекса, та богомоља чија данашња зграда потиче из 1922, и после прве четвртине 21. века представља праву реткост: спој између духовности и војног духа, под окриљем болнице која лечи рањенике, али и све друге којима је потребна помоћ.

И тако већ два и по века, откад је молитва први пут почела да се узноси из његове некадашње зграде, тако и данас.

Колико је ово посебна црква говори не само њена старост – 237 година, већ и личности које су се овде налазиле и имале учешћа у њеној историји.

Аустријски цареви, југословенски краљеви, свеци, мецене које су обележиле читаву историју Срба у Аустроугарској...

Проучавајући ту богату историју, наишли смо између осталог на податак да је прва гипсана удлага за прелом руке постављена управо у Војној болници у Петроварадину. Њу је на руци понео ни мање ни више него свети Петар Цетињски.

Прота Благоје Катић нам је рекао нешто више о тој епизоди и дао нам и ексклузиван подак – који је и сам тек недавно открио у богатој Архиви храма.

За све вас, пак, које занима нешто више о богатој историји цркве Св. апостола Павла у Петроварадину – овде смо сабрали најзанимљивије од доступних података.

Настанак војне капеле у Петроварадину

Према записима Франца Шамса, војна капела постојала је још у другој половини 18. века, у оквиру Казамата. Била је саставни део Војне болнице, према Београдској капији и дозволу за њу тражио је митрополит Павле Ненадовић.

Крајем 19. века, премештена је у бедеме на Дунаву. Аустроугарска је изградила објекат за потребе својих православних војника. Спомиње се 1892, а 1895. званично је освештана и посвећена Св. Мајци Ангелини (деспотици Бранковић). Од 1894, њен први настојатељ био је јеромонах из манастира Крушедол, Герман Бошковић.

После уједињења 1918, отворена је већа војноболничка црква. Затим је адаптирана зграда старе електричне централе, а 1927. уобличена у црквено здање.

Иконостас је рад сликара Прве српске армије Васе Ешкићевића, иначе ученика Иље Рјепина.

О духовној мисији цркве Св. апостола Павла

Изграђена у оквиру војног објекта за потребе пука војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, стационираног на Тврђави, црква Св. апостола Павла од почетка има специфичну мисију: да духовно брине о војницима, болесницима и њиховим породицама.

Иако је подно Тврђаве постојала и капела из 1895. године, подигнута од стране Аустроугарске за православне војнике и посвећена Светој мајци Ангелини, ова црква је прва правa православна парохијска црква у Петроварадину.

Прича о краљевом звону

Освештана је 14. јула 1926, у част Св. Ваведења, уочи празника Светих Врачева, од стране Патријарха српског Димитрија, те године добила је дар од краља Александра I Карађорђевића. Он је храму даровао бронзано звоно с посветом: „Српском православном народу Петроварадина при храму Ваведења Пресвете Богородице, на дар, Александар Први“.  

Управо због те функције, црква добија и централно грејање – што је деведесетих година чини првим духовним објектом у СРЈ са том врстом грејног система.

Звоно које је поклонио краљ Александар у том периоду мистериозно нестаје. Годинама касније, захваљујући преданости пароха др Божа Совиља, откривено је да је један свештеник из Владмироваца код Шапца откупио звоно за десет литара ракије, једно прасе и једно јагње. За исту ту цену, звоно је враћено у Петроварадинску цркву, где се и данас налази.

Храм после Другог светског рата

У храму су узношене молитве до 1941, а од 1945. и доласка на власт комуниста, црквена имовина је национализована. Храм је најпре је претворен у магацин лекова и вредније медицинске опреме.

Пре враћања Сремској епархији СПЦ власт је објекат, који је тад већ складиштио медицински отпад, осудила на рушење. Планирали су на том месту да изграде јавне тоалете. 

Слава Богу, пре него што је власт успела у својој катастрофалној намери, Војска је вратила храм Цркви и он је ипак спашен. Поново освештан у част апостола Павла и враћен својој духовној намени.

Храм после обнове

Обнова је завршена 1993. године у српско-византијском стилу: храм добија крстообразну основу, квадратну апсиду, певничке просторе, високу централну куполу и звоник на западној страни.

Унутрашњост је живописана и украшена новим иконостасом. Посебне визуелне елементе чине и витражи – који су посвећени српској историји – Косовка девојка и Павле Орловић са слике Уроша Предића, Цар Душан и Милош Обилић.

Прота Благоје Катић својевремено нам је испричао о историји и значају овог храма и објаснио приказане личности из историје и епова Срба из времена Косовског боја наовамо. Тад нам је рекао: „Могу нам окупирати део територије, али ако нам сећање на то неко избрише и одузме – ми смо нестали као народ. Тако да не дамо да нам то узму и то избришу. Ако треба, док не дође нека друга генерација која ће то можда повратити у састав државе, ми ћемо чувати успомену на то.“ 

Спољне нише красе бронзане скулптуре – српског војника и српског свештеника – дело чувеног вајара Јована Солдатовића. Он је познат по споменику Жртвама рације „Породица“ на новосадском кеју и статуи Ђуре Јакшића у Дунавском парку.

Препород црквеног живота у Петроварадину

Уз духовну посвећеност проте Божа Совиља, који је више од две деценије био парох тог храма, оживљен је црквени живот у Петроварадину.

За време његове службе подигнута је и капела посвећена Фрушкогорској Богородици, као и „капела за созерцање“ са иконама Христа Пантократора, Богородице, и четворице светитеља: Св. Серафима Саровског, Св. Нектарија Егинског, Св. Наума Охридског и Св. Јована Шангајског.

Све иконе су дело уметника Владимира Р. Лабата, чија фондација и парохијани својим донацијама подржавају живот и развој цркве.

После одласка у пензију проте Божа, духовно вођство наставља протојереј Благоје Катић, који наставља традицију и јача парохију, чинећи храм духовним средиштем за вернике широм региона.

Посебну пажњу верника и туриста привлачи и икона Фрушкогорске Богородице у капели, на којој је Богородица приказана са малим Исусом тамнопутог и коврџавог лика – изузетно редак приказ у српској иконографији.

За своју улогу у очувању и обнови храма, Војномедицински центар у Петроварадину је 1998. године добио Орден Светог Саве првог степена, који му је доделио Патријарх српски Павле.

СПН је раније писао о прослави храмовне славе у Петроварадину.