Свештеномученик Рафаило – монах, сликар, мученик и вечита инспирација
На данашњи дан, 3. септембар, Српска Православна Црква прославља успомену на светог свештеномученика Рафаила Шишатовачког, који је од усташа страдао после незапамћених мука, чији је гроб до данас непознат.
Георгије Момчиловић родио се 23. априла 1875, у бачком селу Дероње, у породици Велимира и Персиде. У десетој години упућен је у манастир Ковиљ, а затим у Бођане, где започиње свој монашки и уметнички пут.
У манастиру Манасији 26. октобра 1896. примио је монашки постриг од игумана Мирона (Ђорђевића); месец дана касније, 23. новембра, митрополит Михаило га рукополаже за јерођакона.
Током ликовног усавршавања, студира у Првој српској цртачкој школи Кирила Кутлика у Београду. Тамо је ступио у 22. аодини, а будући потпуно предан уметности – одмах је прескочио два разреда и кренуо у трећи разред. О томе нам сведочи монографија Угљеше Рајчевића.
Свештеномученик Рафаило (слева) и Кирил Кутлик (седи). Београд 1898. Фото: Винопедија
Осим у Београду, јерођакон Рафаило стиче знање и у Москви (у подворју наше Патријаршије), а потом и у Италији (Венеција).
Као иконописац, оживљава живу историју у бројним светињама: иконостасима у Великој Крсни (једно од најзанчајнијих његових дела, по жељи краљице Драге, 1902), манастиру Раковици (1905–06), Горњем Ковиљу и Пачиру (1908–10), као и у цркви Ружици у Београду (1925–26).
У манастиру Бођани, који је и сам културно добро од изузетног значаја, сачувана је капела Св. Петке – „на Водици“ са живописом који је 1896. обновио Рафаило Момчиловић.
Поред иконостаса, Рафаило је био и веома талентован портретиста и пејзажиста. Био је запажен и тражен као портреитста државне и црквене елите. Урадио је портрете патријарха Ђорђа Бранковића, архимандрита Георгија Видичког, престолонаследника Петра II Карађорђевића и многе други. Као пејзажиста, истакао се сликама „Залазак сунца”, „Манастирска шума”, „Поглед на Фрушку гору” и други.
За собом је оставио велики број изузетних сликарских дела.
По почетку рата, 25. августа 1941, као игуман манастира Шишатовац, Рафаило је ухапшен са тројицом монаха и транспортован возом у логор Славонска Пожега. С њима је био велики број (више од 400) свештеника и других српских душа.
Током мучног пута, подвргнут је физичком злостављању. Остало је сведочанство да је био приморан сам себи да служи опело, заједно с осталим мученицима.
После незапамћених мучења у усташком логору, 3. септембра 1941, понижаван, исцрпљен и сломљен, преминуо је у логору. Његов гроб, као и гробови осталих четиристо и више мученика, и дан данас су непознати.
После рата, његово постојање, а нарочито страдање је заташкавано, прећуткивано, на силу гурано у заборав. Међутим, 1999, Свети Архијерејски Синод СПЦ канонизује га као светог свештеномученика. Од тада му се спомен обележава 3. септембра, на дан страдања.
Његов лик и дело и данас живе у култури: изложба у Архиву Војводине – „Од монаха до сликара и иконописца“ – отворена је 28. децембра 2023. и од тада је стално представљена у манастиру Шишатовац.
У Рафаиловим родним Дероњама одржава се традиционална ликовна колонија „Свети Рафаило“ крајем августа – почетком септембра, уз представљање радова икона, пејзажа и меморијалних изложби, некад и по молитвеним сабрањима у цркви Светог архангела Михаила.
У манастир Буково, недалеко од Неготина, недавно су враћена два његова дела која су дуго сматрана изгубљеним: реалистични прикази аутохтоних сорти грожђа, којима се 1907. у Паризу губи сваки траг, враћени су и изложени тамо где су првобитно настали. Где је боравио и стварао Рафаило (Георгије) Момчиловић, свештеномученик и Богом дани уметник.
СПН је раније писао о данима духовности и културе посвећеним светом Рафаилу Шишатовачком.
