Манастир Светих Сергија и Вакха код Скадра: Историја у рушевинама
Историјски извори наводе да су у манастиру сахрањени српски краљеви из династије Војислављевић.
У селу Ширђ, надомак Скадра у данашњој Албанији, и данас стоје рушевине некада значајног манастира Светих Сергија и Вакха. Та древна задужбина сведочи о дугом историјском присуству Срба на простору данашње северне Албаније. О томе извештава euronews.rs.
Иако је време учинило своје и од некадашњег храма остало тек неколико зидина, значај овог места и даље привлачи пажњу истраживача, историчара и археолога.
Историјски извори наводе да су у манастиру сахрањени српски краљеви из династије Војислављевић – Михајло, Бодин, Владимир и Добросав – владари Скадра у XI и XII веку.
О храму пише и чувени хроничар Поп Дукљанин, који наводи да је више српских владара у његовим зидинама нашло своје коначно почивалиште.
Иако предање оснивање манастира везује за VI век, обнова овог духовног центра везује се за крај XIII века, када га је обновила српска краљица Јелена Анжујска. Камени натпис из 1290. године сведочи о њеној улози у обнови, а радове је наставио њен син, краљ Урош II Милутин, 1313.
У Националном музеју у Тирани чува се и натпис у коме се Јелена наводи као владарка Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и Приморске области.
Археолог Хелидон Соколи истиче да је реч о храму базиликалног типа, великих размера, са три брода и богатим фрескописом, од којег су остаци делимично сачувани. Он наглашава значај архитектонске структуре и живописа, који сведоче о високим дометима уметности тог периода.
Посебан допринос познавању овог манастира дао је Симеон Јастребов, руски дипломата и конзул Руског царства у Скадру, Призрену и Приштини. Он је описивао православне споменике у старој српској Далмацији и Албанији.
О манастиру Светих Сергија и Вакха писао је с краја XIX века, оценивши да је његов живопис „чисто српски“ и по стилу идентичан фрескама у Пећкој патријаршији, Дечанима и Грачаници. Његова сведочења и данас представљају драгоцен извор за разумевање српског културног наслеђа у овом делу Балкана.
Ипак, и поред бројних историјских и материјалних доказа, идентитет манастира остаје предмет дугогодишњих спорења. Спорови око тога да ли је реч о православној или католичкој светињи, српској или албанској баштини, трају вековима. На терену, како истичу новинари који су посетили локалитет, манастир данас делује као напуштен и – ничији.
Савремене технологије и дигитална реконструкција могле би омогућити верну слику изгледа манастира у доба његове највеће славе. До тада, остаје као тихи сведок једног богатог, али потиснутог наслеђа, које чека да поново буде откривено и достојно представљено.
СПН је писао о уништавању српског средњевековног наслеђа и споменика у дивљању албанских банди после бомбардовања 1999.
