Синиша Бувач: Праг толеранције код хомосапијенса у 21. веку
Свештеник, Синиша Бувач, написао је за српски СПН ауторски текст о толеранцији у 21. веку. Текст говори о томе са каквим се пеоблемима сусрећу православни хришћани у данашње време.
Помаже Бог драга браћо и сестре!
Бог нам је дао да живимо у како волимо да кажемо, „модерном добу“, добу револуција, добу технолошких иновација, добу моде, добу модернизације инфракстутуре итд… Међутим, хајдемо мало на историјске чињенице… није ли, питам Вас, свако доба носило „титулу“ модерно доба? Одговор на ово питање је ЈЕСТЕ! Разлог томе лежи управо у очима посматрача, односно у људима који живе у одређеном веку, деценији, години или данау. Свака иновација је модернистичка, стога нам се даје на право да кажемо и докажемо да живимо у модерном добу.
Тема овога текста није приоритет горе наведеног, али треба да се сви запитамо, ко смо и шта смо, као и куда идемо и где хрлимо!
Обузети овоземаљским проблемима и „трчањем“ за нечим новим и бољим, заборављамо оно шта је заиста потребно и морално. Да се разумемо, потреба човека јесте егзистенцирање у датом му времену живота, стога му се дозвољавају многе опције истог да би дошао до циља. Међутим циљ може да буде свакојак; као на пример питање које све мучи јесте: „да ли циљ оправдава средство“? Ја бих рекао никако! ЗАШТО? Просто, јер ако угрожавамо свога ближњега или неку комуну, ми чинимо зло да бисмо се некако домогли мете (животне) које смо зацртали. Толеранција као облик психофизичке манифестације према хомосапијенсима диктира даљи ток историје истих. Шта хоћу да кажем? Однос између хомосапијенса и све Божанске творевине треба да буде у љубави и балансу. Љубав која производи баланс треба да буде индивидуална према свој творевини, да би била здрава и честита, али када говоримо о љубави није то ерос већ је етос( у правом смислу те речи). Да појаснимо: љубав између супружника је једна ства, али љубав према Божанској свеукупној творевини је друга. Е, сада, долазимо на тему шта ДАНАС представља љубав?
Заиста живимо у бурном и брзом времену, где је сваки минут битан за егзистенцију дома/породице или индивидуе. Када погледамо животну журбу за неким земаљским благом, можемо да уочимо да смо заборавили основна морална начала. Како? Једноствавно! Заборавили смо како се смејати, радовати, бити захвални за неки гест… Нажалост ми данас када се смејемо смејемо се већином туђој несрећи и ликујемо, када се радујемо, радујемо се туђим мукама и подсмевамо се јер је гори од мене, захвалност данас, нажалост, па да скоро не постоји јер смо заборавили да се радујемо ситницама и засићени смо свега што на тржиште пружа, скоро па апсолутно нас ниша не радује и ако нас радује то је само радовање у датом моменту које, нажалост се заборави.
У таквом менталном склопу глобализма и модерних афинитета ка којима стремимо, заборављамо да смо смртни и да ће све проћи. Осуђивајучки ставови, који су данас нажалост све присутнији, неће нам добро донети. Па погледајте драга браћо и сестре, брат на брата диже руку, погледајте данас братоубилачке ратове (осврнимо се као опомену споменик „Памјатник“ у Димитровграду какву позитивну поруку доноси између Срба и Бугара), преваре, идолопоклонства према материјалном и да не набрајам више. Изгледа, да је данас најлакше показати прст на некога и изобличити га пред ближњима. То је лоша слика коју ми шаљемо будућим генерацијама, а те генерације требају да се огледају у нашим делима које чинимо.
Не смемо да будемо деструктивни, већ морамо бити као деца, да када се смејемо заиста смејемо, оноко из срца и душе и када плачемо да плачемо окајавајући своје грехове и грешке. Хајде да будемо морално као спортисти, да када неко од нашег тима није био у симбиози са осталима, па да га благоугодно опоменемо без срџбе и осуде, те на идућу утакмицу будемо јединствени, јер живот, не треба да буде осуда, већ праштање, љубав и подршка једни другима.
Мислим, заправо видим, да нажалост већина је изгубила „компас“ у данашњем времену, треба заиста да се запитамо хоћемо ли бити добри или зли и какву одглуку донесемо требамо да поставимо питање зашто смо отишли у једну или другу крајност. Ја ипак као свештеник мислим да бисмо требали много више праштати и имати задовољства да наје Бог када пробудимо удостојио још једног дана живота, а препоручио бих свакоме да у скоро сваком моменту се сузерцавамо, да ли смо некога повредили, да ли некоме нисмо помогли а могли смо, да ли смо били бахати или немарни…
Свако добро од Господа драга браћо и сестре.
Раније је СПН писао о православљу као начину преображења личности.
