Задушнице: дани сећања на наше покојнике
Данас су задушнице – важан дан у православној традицији, посвећен молитвама за покој душа наших преминулих.
То је наша хришћанска дужност – ми, тело Цркве Христове на земљи, дужни смо да се молитвено и у љубави сећамо својих упокојених. Зато што смо увек једно у Господу, и са свима светима, нашим упокојенима и свима који су дошли пре нас.
Више о молитвама за упокојене
Најважнија молитва за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Литургији, у склопу Свете Тајне Причешћа. То је Тајна спасења света, опраштају им се греси, и зато је важно давати њихова имена да се спомињу у храму на Литургији.
Током године, више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене.
То је сећање на јеванђељске догађаје – на распеће Христово у Велики петак, на Његово почивање у гробу на Велику суботу, која је постала основ сваке суботе кад се молимо за своје упокојене. А у недељу, Господ је васкрсао и смрћу смрт погубио, чиме је и нас даровао животом вечним.
Због тога, православни хришћани треба сваке суботе кад су у прилици да оду у храм, упале свећу и у молитвама спомену своје покојне сроднике.
Али, важно је знати, молитве за покојне не обављају се само суботом, јер увек кад се молимо, молимо се за све. И за нас који смо ту и за наше који су отишли Господу.
Та молитва за све је веома важна. Уз њу се освештава жито у спомен на све у вери уснуле у Господу. Жито нас подсећа на речи Христове – да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, већ у светлости сунца.
И каква је то метафора за живот земаљски и живот вечни – жито као символ смртног тела и пролазног земаљског живота и бесмртне душе у светлости Царства небеског!
Црно вино којим свештеник прелива жито означава милосрђе Божје којима се лече ране од грехова. Свећа је символ светлости Христове којом он обасјава душе преминулих, али и наша мала жртва Богу, у знак захвалности за његову жртву ради нас.
На дан задушница иде се у цркву, на Свету Литургију и парастос, где се освештава жито, а затим се иде на гробове покојника, где се пале свеће, служи мали помен и окаде се гробови.
Помен се увек може служити и у цркви, ако смо због удаљености спречени да одемо на гробље.
Ко се за кога у ствари моли?
Према православном учењу, у Цркви се увек молимо и за живе и за упокојене, јер Господ Исус Христос је Бог живих, и сви су у Њему живи.
Црква Христова – а то смо сви ми, Црква војинствујућа на овом свету, али и они који су већ у наручју Божијем као Црква торжествујућа, како нас је све називао блаженопочивши Патријарх Павле – стално се моли Господу за своје ближње.
То нису само наши рођаци. У ширем смислу, наши ближњи су сви који стоје на молитви са нама – значи у једној вери. Стога су сви православни – наша духовна родбина и треба да се молимо за све њих.
Епископ Јоаникије нас подучава и да су те молитве за наше покојнике њима потребне, као што су и нама потребне молитве њихове пред лицем Господњим.
У њима је изражена наша нада да ће се за све крштене који су живели у вери и страху Божјем наћи места у Царству небеском. А притом, знамо да је у Царству небеском много више светих од оних које ми на земљи познајемо.
Они у наручју Божјем у ствари су ти, који су истински живи, подсећа нас владика – јер задобили су живот вечни и близину Божју.
Обичаји за задушнице
Све Православне Цркве обележавају задушнице пред Божићни пост – код нас познате као Митровсданске, као и пред Велики пост, пролећне задушнице, које имају највећи значај.
Ту су и задушнице уочи Свете Тројице.
Међутим, поред ових дана, обавезних за све помесне Цркве, свака помесна Црква има неке своје особености, које за остале нису обавезне. То су разлике које доприносе јединству и не раздвајају, каже владика Јоаникије.
То је зато што нам је драго кад код своје православне браће видимо нешто посебно. Осим крсне славе – код Срба су то и свенародне задушнице за Видовдан и Михољдан.
И још један обичај, потекао из велике хришћанске врлине – бриге о ближњем и бриге о потребитом – важно је споменути. На задушнице се даје милостиња, али то није и не треба ограничити само даном задушница.
Храна, која се припрема за задушнице, у ствари је намењена сиротињи и потребитима, а не да се „храни“ покојник или његова душа. Треба хранити живе људе, који ће у молитви споменути наше покојнике.
Уместо на расипничке гозбе, новац је боље дати у неку племениту сврху и не преко нечијих могућности. Помозимо некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади.
Постоји и духовна милостиња – вид на који, нажалост, код нас често бива заборављен.
Духовна милостиња значи поклањање душекорисних књига. Такву књигу треба дати неком ко не може да је купи, у спомен и за спомињање у молитвама.
Духовну књигу добро је поклонити и библиотеци, јер ће тамо већи број људи моћи да дође до корисне литературе – што је истинско дело милостиње.
Таква књига може се поклонити и црквеној библиотеци.
