Саборност као пут, породица у срцу православног живота: Великогоспојински породични сабор у Милићима

Свечано празнично обележавање Великe Госпојине у Милићима 28. августа 2025. започело је Светом Литургијом. Настављено је свечаним литијама – једном после Литургије ујутро и другом после подне, пред Трећим православним породичним сабором. Он је одржан у порти храма Светог оца Николаја.

Након призива Светог Духа и надахнуте беседе, уследио је богат културно-уметнички програм. Отворила га је етно група „Златно звонце“ из Београда, чије су песме прожете духом православља и српске традиције. Оне су унеле радост у саборно окупљање.

Публику су затим обрадовали најмлађи чланови КУД-а „Прота Матија Поповић“ из Милића и СКУД-а „Свети деспот Стефан Лазаревић“ из Сребренице, изводећи игре из разних крајева Србије.

Као и претходних година, посебна пажња посвећена је вишечланим породицама, које су симбол снаге и трајности заједнице. Захвалнице за посебан допринос добиле су породице Кипић, Станишић, Пајић, Савић и Бачић.

Сабор је, у духу старих обичаја, завршен заједничким свенародним колом у порти храма – симболом слоге, заједништва и духовне повезаности.

На самом крају, упућена је снажна порука – да је породица темељ здравог друштва, а као народ вере – сви смо једна велика породица у Христу.

Програм је, као и ранијих година, текао и завршен речима св. владике Николаја: „Да се сложимо, обожимо и умножимо!“

Овај пут, екипа СПН-а имала је прилику да разговара и са мештанком Милића, Вером Милановић, учитељицом у пензији. Она и цела њена породица – три сина са супругама и децом – присуствовали су сабору. Једна њена унука је и у фолклорном ансамблу који је наступио и ишла је у литији у народној ношњи.

Вера нам је рекла нешто више о историји ове младе – засад трогодишње манифестације, али и својим утисцима и томе шта за њу значи овакво окупљање у њеном месту.

„Пре свега морам рећи да је осећај кад Литургију у нашој милићкој цркви служе свештеници из Милића, Сребренице, Власенице, и још неколико места – заиста посебан“, почела је Вера.

„И јутарња Литургија и литија око храма с барјацима и иконама биле су нарочито свечане, и већ ту се осећала необична радост“, рекла нам је она и додала да је најављено главно окупљање у центру града за 18 часова.

То је био почетак литије кроз Милиће до, бар засад, једине милићке цркве – Св. Николаја Мирликијског Чудотворца.

Раздаљина је око једног километра, наставила је Вера, а литија је, каже она, заиста изгледала величанствено.

„Мислим да су сви осећали неки посебан, радостан трепет. Видети све те свештенике, ђаконе, децу која помажу у олтару, с барјацима, иконама... А за њима и све учеснике у народним ношњама и сав народ... Мени ово неизмерно много значи, а уверена сам, и другим Милићанима.“

Кад смо је упитали да мало боље објасни, Вера нам је рекла да у Милићима нема много великих културних догађања, нема фестивала, нити пак организованих туристичких атракција. Ту и тамо има неких месних догађаја, али ништа што на овакав начин окупља читаву  милићку општину и шире.

„Ово је за мене веома битно, поносна сам на овај догађај. Много ми значи због мноштва људи из Милића и околине, због топлих речи и похвала за ову дивоту. Милићи нису имали ни један овако масован догађај, док на иницијативу нашег свештенства пре три године није покренут овај Православни породични сабор. Сваке године, на Госпојину, на њега долазе сви. Ту је величанствена литија, духовна музика, мноштво деце, мноштво породица... Пресрећна сам сваки пут кад ово видим и што се ово догађа баш код нас. Ово је посебно весеље, нека посебна врста радости – управо породичне. Читаве породице друже се и опште међу собом.“

Пошто је ово Православни породични сабор – и све поуке односе се управо на православно виђење породице, православно васпитање и православне међусобне односе међу људима у заједници.

После доласка литије пред храм Св. Николаја Чудотворца, окупљени народ саслушао је посебно припремљену беседу о породици од присутног свештенства. Затим, као и сваке године, посебно уважавање указано је многодетним породицама. Оне већ трећу годину заредом добијају признања на овом сабору. Уз посебна признања, плакете, даривају их и иконама.

Вера је и сама мајка троје деце, што је у време када су се у Срба рађало по једно, највише двоје деце у породицама, била реткост. Свог најмлађег сина, Вера је родила 1982, а затим је током рата у Босни и Херцеговини изгубила супруга. Сада је бака осморо унучади од својих синова – од којих је двоје већ на студијама.

Наравно да јој много значи сваки пут кад јој је цела породица на окупу – утолико више кад присуствују и учествују у оваквом догађају.

Посебно је радује што види све више многодетних породица у својој средини.

Кад смо је упитали да свој понос покуша мало дубље да објасни, Вера се присетила времена после рата. У то време је, као просветни радник, присуствовала мноштву радионица које су, преко домаћих и међународних НВО, организовале разне структуре са Запада.

Она се посебно сећа радионица које су имале за циљ да промене односе у породици – да се изборе за „једнакост полова“, за поглед на породицу који није традиционалан.

И сама каже да нема ништа против да сви преузму свој део кућних послова и других породичних одговорности, али да се за различите промене треба борити васпитањем деце од малих ногу.

Само, она не сматра да је оно што нам је Запад хтео и још увек покушава да импутира – корисно и добро за нас. Утолико више што се директно коси с нашом суштином, нашим духом и традицијом.

„Само погледајте, сваки Западњак кад говори нешто о нама, каже да завиди томе колико смо блиски као породице, као рођаци, као пријатељи. Сви завиде томе што се окупљамо, што смо једни другима у кућама, што се састајемо и сабирамо. Они завиде нашој саборности, а управо то желе да разбију међу нама. И баш зато, поносна сам што присуствујем овоме, поносна сам што се овако нешто догађа баш код нас. Чула сам да је ове године овакав догађај организован и на Палама“, наставља Вера.

Како смо чули, после „званичног“ дела сабора и програма, почело је и заједничко, опште народно весеље. Играла су се кола, певало се, а током овог сабора награђени су и најбољи домаћи производи – од меда чувених пчелара, до посебних ракија локалних произвођача.

Још смо од ње сазнали да овакву саборну атмосферу сада имају три догађаја сваке године: осим Велике Госпојине и Православног породичног сабора, ту су и тзв. „паљење лила“ уочи Петровдана, сваког 11. јула, као и паљење бадњака, сваког 6. јануара.

А још нека културна дешавања сваке године године догађају се било на иницијативу СПЦ, било у сарадњи СПЦ и општинских власти у Милићима.

Вера посебно истиче атмосферу током „Божићног села“, од 4. до 6. децембра, кад сви који желе и који имају шта да понуде – излажу своју домаћу радиност и производњу на штандовима у центру Милића.

И тада се осећа посебна атмосфера, општа и заједничка радост. И осећај заједништва. Тада посебно, Црква позива све који желе и који то могу – да допринесу према својим могућностима и да тако помогну породице слабијег имовинског стања.

И Вера каже да сваки пут када нешто да, осећа као да је добила много више: осећај лакоће, задовољства, радости. Укратко, да је била корисна некоме – да је помогла и учинила нешто ради општег добра, нешто несебично. И да је тај дух саборности и заједништва, оно је што нас је одувек окупљало, јачало и одликовало у односу на друге.

Зато је и свети владика Николај молио Бога да се Срби сложе, обоже и умноже. А то је и мото овог Православног породичног сабора у градићу Милићи у Републици Српској.

СПН је раније писао о сусрету српких гимназија из земаља региона у манастиру Милешеви.