„Под сунцем има довољно места за све људе“: 111 година од рођења патријарха Павла

Патријарх Павле био је Пастир који се својом скромношћу и трпљењем истицао толико очигледно да је још за живота називан живим свецем. Наш народ заувек ће га памтити као једну од најсветлијих фигура једног од најтежих и најмучнијих периода скорије историје српског народа.

Кажу, кад су га бирали за патријарха, од свих архијереја наше Цркве – једино он није желео да буде патријарх. А није ни чудо, време када је биран било је мрачно, тешко, олујно.

За време његове предстојатељске службе распала се стара држава, Србија је била под тешким санкцијама, а остале српске земље у крвавом грађанском рату. Затим је уследило бомбардовање НАТО-а, смењен је стари режим, а узурпаторске власти бивших терориста једнострано су прогласиле некакву „независност“. Затим се десио мартовски погром, а Србија је, с новим властима, све дубље и дубље падала под кабалу иностраних центара моћи које јој нису желеле добро ни једног тренутка.

И у свему томе, после педесет година деградације, прогона и уништавања свега црквеног и традиционалног од стране комунистичког режима, овај крхки човек предводио је и донео духовни препород нашем народу. Црквена звона поново су почела да се чују, храмови да се граде, а литије да иду по Србији и другим земљама где живе Срби.

Душа многих људи који су имали среће да га сретну, певала је и лебдила лака и растерећена данима после случајног сусрета на улици с патријархом Павлом. Он је у својој скромној монашкој мантији и на десетине пута својеручно поправљеним ципелама, ходао дечачки бодро до готово девете деценије живота, ту међу нама – његовим стадом, обичним људима.

И не баш тако обичним људима. И нељудима.

Било га је срамота да се вози аутомобилом кад толики народ, коме је он слуга, иде пешице.

Рођен је на мученички дан, Усековање главе Светог Јована Крститеља. Цео његов живот личио је на мучеништво, али је он скромно и трпељиво, с хришћанском радошћу и истрајношћу, градио своје станове на небу, а овде на земљи нама оставио нешто непроцењиво и незаменљиво.

Живу везу с нашим прецима који су живели вером, кроз Христово Јеванђеље којим је и он сам, као скромни монах и узор монаштва, живео овде на земљи, чак и као владика и патријарх.

Био је најбољи пример тога шта заиста јесте Божји човек, и шта Господ од човека, верника, човека у ризи очекује.

И подучавао нас је да се на овом свету не везујемо ни за шта материјално. Јер све је пропадљиво, све нестаје. Треба да се везујемо за духовно, за небо, за Господа и вечност.

Као у речима Светог владике Николаја – „све што радиш, везуј нитима за Небо.“

Патријарх Павле био је врло благ – али нимало благ и помирљив кад је реч била о чистоти вере и богословљу, у ком се истицао, или о искривљеном схватању тога шта значи бити православан.

Многе „опасне момке“ и више од тога, умео је смирено и без пардона да стави на своје место, кад би покушавали да споје неспојиво. Православље и подземље, рецимо.

Жељко Ражнатовић Аркан једном приликом је изјавио да су он и његови Тигрови „православни фанатици спремни да погину за своју цркву“. Патријарх Павле је устао и пред окупљенима рекао да православље није фанатизам, већ ревност.

Без обзира на све олује и политичка превирања којих је било много за његове двадесетогодишње службе на престолу Светог Саве – он није дозвољавао да га повуче ни националистичка струја, ни било која политичка опција.

Што је тражио за Србе, тражио је и за све друге. Никад није истицао Србе изнад осталих народа. Кад је тражио помоћ за Србе, тражио је помоћ и за муслимане и Хрвате.

“Наша заклетва је да не расплачемо ниједно дете зато што је друге вере или нације“, говорио је патријарх Павле још од почетка деведесетих.

Патријарх је јасно и отворено заступао идеју да не можеш волети Бога, ако прво не волиш човека.

После ратова деведесетих и завршетка НАТО бомбардовања, патријарх Павле је критиковао Милошевићеву политику – пре свега због повлачења војске и полиције с Косова и Метохије. Чак је тражио и његову оставку.

Исто тако, често је говорио о јужној српској покрајини, где је 33 године био владика. Био је свестан и отворен у погледу међунационалних нетрпељивости. Једнако је био отворен и у погледу идеолошке борбе комунистичких власти против верских заједница. Био је забринут због доприноса српске стране раздору међу народима на том подручју. Није ћутао ни о примерима где су српски (комунистички) активисти, па чак и неки чланови свештенства, учествовали у рушењу спомен храма у Ђаковици 1950. То нису учинили Шиптари, писао је Патријарх.

Патријарх Павле је успео да издејствује повратак веронауке у школе, 2000. године, као изборни предмет.

Говорио је да „за све људе има места под сунцем, зато је мир свима најбитнији“.

И онако, како су све богословске истине наше вере садржане у краткој Исусовој молитви, тако је смисао наше вере једнако кратко и садржајно остао ухваћен у његовим речима, можда и најпознатијим – „будимо људи“.