Данас је дан светог мученика Трифуна
Свети Трифун је један од најшире поштованих хришћанских светитеља и мученика, чије се страдање и чудеса славе. Посебно се истиче његова вера и истрајност у Христу.
Овај део житија је дубоко дирљив и показује његову изузетну храброст, веру и трпљење у страдању.
Трифун је од младости имао дар чудотворства, што га је учинило познатим као исцелитеља и борца против демона. Његова чудеса и исцељења привукла су велику пажњу.
Али, како се таква слава не може сакрити, то је неминовно довело и до његовог страдања као мученика, што је било последица његовог непоколебљивог веровања у Христа и неодрицања од Христа.
Чудо са демоном који је мучио цареву кћерку Гордијану јасно показује дубок духовни значај Светог Трифуна. Истеривање демона, из чијих уста су многи чули да је Христос истинити Бог, учинило је да се многи преобрате и приђу истинском Богу.
Трифуну је тад било тек 17 година, а све дарове којима га је цар Гордије богато обдарио, Трифун је поделио сиромасима на путу до родног места, Кампсаде. Тамо је, као и у детињству, наставио да чува гуске.
Свети Трифун није био само чудотворни исцелитељ, већ и човек који је одбио да се одрекне своје вере чак и пред најтежим мукама.
Трифуново мучеништво, као и његова одлучност да се не поклони идолима, говори о снажном духу и посвећености Христу, иако је био изложен жестоким мукама од стране римског епарха Аквилина.
Физичке муке којима је Аквилин изложио светог Трифуна биле су ужасавајуће и за оно време: од батинања, преко мучења хладноћом, забијањем клинаца у и тако сасвим израњављена стопала, преко печења, вешања наглавачке, утамничења...
И све то да би се Трифун одрекао Христа и принео жртву римским идолима.
Због тога је Господ младог Трифуна наочиглед свих присутних, па и његових мучитеља, удостојио да прими венац још за живота и да пусти душу у руке Господње и пре него што су његови мучитељи успели да изврше коначан чин насиља над њим – да га посеку и тако усмрте.
Страдање св. Трифуна за Христа догодило се 250. г. н.е.
Страдање светог Трифуна није било само физичко, већ и духовно сведочанство вере, које је осветлило пут многим хришћанима тог времена.
А после упокојења Трифуновог у Господу, народ је почео да га све више воли и призива у молитвама. Од V века његов култ је нарочито раширен у нашем народу, где је св. Трифун познат и под именима Орезач, Зарезан, Зарезојло, Свети Трипун и Свети Тривун.
Многе српске породице славе га као своје крсно име, а многе занатлије, власници кафана, воћари и виноградари сматрају га својим заштитником и славе као крсну славу – уз молитвени благослов и пресецање славског колача.
Многа су веровања и обичаји везани за данашњи дан.
Рецимо, пошто време у фебруару и марту уме бити варљиво, није реткост да на св. Трифуна пада киша или снег. У том случају, верује се да ће година бити плодна.
Народ је у случају изненадног снега говорио „Затрпај Трипо, заспи Симо!“ Била је то својеврсна кратка молитва земљорадника св. Трифуну и св. Симеону Мироточивом (26. фебруар), да би те године њиве добро родиле.
Виноградари светог Трифуна као своју славу прослављају и тако што уз молитве на данашњи дан орежу бар један чокот винове лозе и залију га вином, верујући да ће тако виноград боље рађати.
Није случајност да су они баш светог Трифуна изабрали као свог светог покровитеља. Због његове чврстине, истрајности и непоколебљивости у заштити вере, виноградари се често у свом раду поистовећују с његовим светим животом и мукама.
Наиме, осам месеци године они служе чокот, не губећи веру и наду да ће га сачувати од болести и непогода, те да ће њихов труд уродити богатом бербом и добрим вином.
Осим тога, светог Трифуна сматрају и заштитником насеља и поља од поплава и града, чуварем биља и заштитником од разних штеточина.
У таквим немилим случајевима, Православна Црква установила је посебан молебан који се уз присуство свештеника и домаћина обавља по њивама и баштама. Уз молитву, уљем из кандила св. Трифуна и Богојављенском водицом свештеник шкропи кућу, њиву, башту или виноград.
У виноградима угошћавају ручком све присутне, а нарочито случајне пролазнике, да би кући донели срећу. И никог не враћају с кућног прага.
У народу постоји веровање и да баш свети Трифун на 14. фебруар убада угарак у земљу и тог дана почиње да се топи снег и буде се пролеће и љубав у људи.
