Историја као бојно поље: Црква и политика у полемици око ревизионизма у Црној Гори
Стиче се утисак да се проблем види пре свега у СПЦ и странкама чији су прваци и чланство углавном њени верници.
У савременом друштвеном животу Црне Горе, историја све више постаје инструмент идеолошке и политичке манипулације. И не само историја. И савремени догађаји, препричани на одређен начин - добијају сасвим другачије димензије од оних реалних.
Црногорски портал „Вријеме – онлајн“ објавио је 17. августа 2025. аналитички текст о историјском ревизионизму.
Ревизионизам којим се бави тај текст, како се тврди, не јавља се на пољу историјске науке, где је подложан објективним критеријумима, већ у арени реалног живота – политичког и међунационалног.
Историчарка Дубравка Стојановић из Београда, филозофкиња Слађана Каварић Мандић из Подгорице и протојереј Игор Балабан из Митрополије црногорско-приморске изнели су за „Вијести“ виђења појма историјског ревизионизма, али и свој однос према жртвама, злочинима, антифашизму и улози Цркве у политици.
Ипак, стиче се утисак да се проблем види пре свега у СПЦ и странкама чији су прваци и чланство углавном њени верници, мада се у тексту спорадично спомињу и други политички актери. Наравно, без детаља о томе ко су ти актери, чиме искључивост критике још више пада у очи.
Трећи саговорник, протојереј Игор Балабан из Митрополије црногорско-приморске, огласио се 19. августа 2025, с потпуним текстом одговора које је дао чак три месеца раније. Он је истакао да је из одговора изостављено неколико кључних теза – и после читања оба текста (портала „Вријеме“ и одговора протојереја Балабана) можемо рећи да се слажемо да је најбитније изостављено.
И зато, да погледамо основне тврдње саговорника портала „Вријеме“.
Историчарка Дубравка Стојановић у тексту наглашава опасност од ревизионизма као политичког средства. Она подсећа да „ревизионизам који подразумева избацивање доказаних чињеница и убацивање неоснованих или измишљених, није легитиман“.
Она посебно истиче да религијске заједнице улазећи у сферу историје излазе из свог домена и постају део политике, чиме се излажу критикама. Као пример наводи случај почасти четничком војводи Павлу Ђуришићу које су реализоване уз учешће митрополита и других високих црквених званичника.
„Оно што није легитимно, јесте ревизионизам који подразумева да због одређених политичких циљева из историје једноставно избаците чињенице које су доказане, убаците оне за које немате доказ или их чак потпуно измислите“, казала је она.
Према њеним речима, „самовиктимизација“ – представљање нације искључиво као жртве – постала је средство политичке моћи: „Жртви је све дозвољено и то је озбиљан проблем данашњег света.“
Филозофкиња Слађана Каварић Мандић из Подгорице додаје да је улога верских заједница у Црној Гори „политичка“ и да је њихов приступ према историјским злочинима сасвим у складу с тим. Она указује и на политичку злоупотребу историје и жртава, говорећи о „наративима 'наших' и 'њихових' жртава“ који не доприносе изградњи заједничке културе сећања већ напротив, продубљују поделе.
Међутим, у тексту се у таквом тону уопште не спомињу друге политичке или друштвене групе које и саме доприносе атмосфери подела и тензија у Црној Гори. Не наводе се примери политичара или других религијских институција које су, како сматра саговорница „Вијести“, као СПЦ, укључене у политику идентитета или ревизионизам.
На пример, спомињу се партије попут Нове српске демократске странке (НСД) и Демократске народне партије (ДНП). Али, њихова улога своди се углавном на иницијативу за усвајање резолуције о геноциду у Јасеновцу. Није речено ништа о идеолошкој суштини, позадини и последицама гласања Црне Горе за резолуцију о Сребреници, на коју се реаговало иницијативом резолуције о Јасеновцу.
„Не треба аболирати ниједну верску заједницу њихових изјава и ставова, посебно не СПЦ, која се у Црној Гори истиче веома преданом укљученошћу у дневну политику, а у владајућој структури има своје неформалне представнике“, каже Каварић Мандић.
Она наводи и да је откривање споменика Павлу Ђуришићу у селу Горње Заостро, као и служење парастоса четничким командантима, директан политички гест под плаштом духовности.
„Црква у Црној Гори никада није била институција суживота, већ структура која смисао постојања гради на истицању разлике.“
Она упозорава и на ерозију вредности антифашистичког наслеђа, те да се и то наследство користи искључиво за дневнополитичке циљеве, с обе стране политичког спектра.
Каварић Мандић критикује и политички „квази црногорски“ национализам, показујући да проблем национализма није једносмерна појава.
Али у тексту се не каже ништа више о томе. Оно што се, пак, каже, наводи нас на помисао да се никад нећемо сложити с овом саговорницом „Вијести“, ако ни због чега другог, онда због контекста употребе речи „повијест“ и „историја“ у следећем њеном цитату:
„У том смислу треба правити разлику између повијести и историје, јер је повијест позитивна историја, историја богата вриједношћу, док пука историја може значити и нешто посве негативно, попут ратова 90-их, који иако јесу историја, никад неће бити повијест. То је основна разлика између антифашистичког насљеђа и насљеђа националистичке хистерије коју, нажалост, данас доминантно живимо.“
И ту ћемо се уздржати од било ког даљег коментара. Сматрамо да није ни потребан, с обзиром да су до објаве нашег текста постале познате још неке кључне чињенице. Због њих једностраност, пристрасност и очигледна острашћеност (политичка и свака друга) оваквих саговорника још више пада у очи. И њихов избор постаје много јаснији.
Секретар Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске, Игор Балабан, у одговору (интегралној верзији) на питања наглашава да је „истина да у помињању жртава СПЦ чешће помиње страдања својих припадника“ што је, према њему, „нормално и у складу са праксом свих заједница“.
Он истиче и да „Црква нема скривену агенду нити прави програме којима би истицала неке жртве, а друге маргинализовала“. То указује на постојање другог угла посматрања проблема који у јавном дискурсу ретко добија простор.
„Истина је да у поменима СПЦ чешће помињемо страдања оног народа који припада тој Цркви. У томе нема ништа неприродно, нити изненађујуће. То је тако у свим заједницама“, навео је Балабан.
Он додаје и да неки „са својих идеолошко-политичких или ко зна каквих других разлога“, желе да се не помињу жртве „које не одговарају њиховим ставовима“.
Примери који су покренули полемику укључују Литургију митрополита Методија, одржану у манастиру Подмаинско, током које је Дражу Михаиловића и Павла Ђуришића назвао „првим герилцима против фашизма у Европи“, а Тита „највећим монструмом“.
Митрополија је подржала позив митрополита Јоаникија да се „све жртве и све злочине попишу“, како би се дошло до општег, свенародног покајања и помирења, закључује Балабан.
Међутим, саговорнице из академске заједнице, сматрају да се парастосима четницима и откривањем споменика релативизују историјски злочини и умањује значај антифашистичке борбе. Остаје нејасно, међутим, зашто су и „Вријеме“ и остали медији прећутали да у Горњем Заостру нико није држао никакав помен – ни Павлу Ђуришићу, нити било коме другом. Тамо је одслужена Литургија поводом храмовне славе, Свете Петке Римљанке. Као и да је споменик Павлу Ђуришићу био подигнут на забаченом месту и на личном имању једне породице. Ту је и низ других појединости о којима је ћутање медија дало веома искривљену слику догађаја, тако да се с правом свако може упитати – шта је мотив таквог извештавања?
Две саговорнице настављају својом линијом: кажу да политичари на „релативизацију историјских злочина“ углавном ћуте, или релативизују проблем. Рецимо, премијер Милојко Спајић је на питања новинара о овим изјавама одговорио иронично: „Не примам савете од попова по питању историје, политике, финансија, спорта, музике“. Председник Скупштине Андрија Мандић, међутим, поручио је да се „не противи оценама црквених великодостојника“, док је председник државе Јаков Милатовић избегао директан коментар.
Текст се дотакао и образовања, као начина супротстављања „немоћном и назадном политичком дискурсу“ који често експлоатише националне предрасуде. Указано је на потребу „радикалне измене образовног система“. Али, ни ту се не указује на све актере који ту проблематику продубљују.
Текст упућује на то да је актуелна јавна расправа у Црној Гори о прошлости и жртвама у великој мери обојена политичким и идеолошким борбама и једностраношћу.
Међутим, друштвене тензије и ревизионизам комплексни су феномени које не карактерише једнострана одговорност. Они су производ интеракције више чинилаца - укључујући и политичке странке, друге религијске заједнице и општи политички контекст.
На примеру Црне Горе видљиво је колико је питање прошлости дубоко политизовано, а култура сећања подређена партијским и верским интересима.
Непорециво је да СПЦ има значајну улогу у обликовању јавног сећања. У политичким процесима у Црној Гори, критика која се у јавности најчешће усмерава искључиво према њој, обично је без адекватног препознавања и других политичких и религијских актера.
И зато по правилу видимо непотпуну слику.
Са своје стране, додаћемо да је за истинито и објективно разумевање друштвене ситуације неопходна мултидимензионална анализа, која неће селективно оптуживати само један сегмент друштва.
У том контексту, потреба за критичким размишљањем, непристрасним тумачењем историје и позивањем на одговорност свих релевантних јавних актера постаје питање од првостепене важности.
Међутим, не можемо се отети утиску да је такво очекивање од медија који пишу у овом кључу – научна фантастика.
