Други ватикански концил и „Синодални пут“ – наслеђе које и даље дели РКЦ
Зашто Други ватикански концил и више од шест деценија касније остаје једна од најспорнијих тачака унутар Римокатоличке Цркве?
Када су 11. октобра 1962. тешка бронзана врата Базилике Светог Петра у Риму отворена и више од две хиљаде бискупа са свих континената ушло у свечаној процесији, започео је догађај који ће обележити католицизам XX века дубље него било који други: Други ватикански концил. Сазвао га је папа Јован XXIII, а након његове смрти наставио и закључио папа Павле VI. Заседања су трајала у четири сесије, до 1965, пише немачки СПН.
Званични наратив Ватикана и данас наглашава да није реч о раскиду с традицијом, већ о обнови и „осавремењивању“ – на италијанском „aggiornamentо“. Ниједна догма није поништена, тврди Учитељство, већ су вечне истине формулисане на нов начин у новом историјском контексту. Ипак, у пракси, последице су биле тектонске: промењен је језик, стил, самосвест и видљиво лице католицизма.
Литургијска реформа – „чујна револуција“
Највидљивија и најосетљивија промена догодила се у богослужењу. Света миса, која се вековима служила на латинском језику као сакрални чин издвојен од свакодневице, након Концила постепено прелази на народне језике.
Читања, евхаристијска молитва, одговори народа – све постаје разумљиво. За присталице реформи, то је био повратак ранохришћанској пракси и богословски доследан корак. За критичаре, изгубљена је мистичка дистанца управо зато што је сакрално постало разумљиво и „обично“.
Симболички снажна била је и промена оријентације: свештеник више не стоји окренут ка олтару, већ све чешће служи versus populum – лицем према народу. Евхаристија се у јавном доживљају помера од нагласка на жртвени чин ка сабрању заједнице.
Увођење новог поретка мисе – „Novus Ordo Missae" 1969 – за многе традиционалисте означило је „протестантизацију“ мисе. Где су некада доминирали грегоријански напеви и латинска универзалност обреда, појављују се гитаре, народне песме и локални изрази побожности.
Однос према другим верама – нови речник Цркве
Још дубља од богослужбених промена била је промена у теолошком тону и самопоимању.
Пре Концила, наглашавано је да је Католичка Црква једина истинита Црква Христова, док су друге заједнице сматране мањкавим. Концил уводи нови израз – „раздељена браћа“ – и признаје да елементи истине и освећења постоје и ван видљивих граница Римокатоличке Цркве. Није одбачен захтев за истином, али је тон постао дијалошки.
Документ „Nostra Aetate" представљао је историјску прекретницу у односу према јудаизму. Одбачена је теза о колективној кривици Јевреја за Христову смрт, а наглашени су заједнички духовни корени. У сенци сећања на Холокауст, овај документ имао је и снажан морални значај.
Декларација „Dignitatis humanae" прогласила је право сваког човека на верску слободу, што је означило јасан отклон од раније формулације да „заблуда нема право“. Иако је задржан став да истина постоји објективно, признато је да се вера не може наметати државном присилом.
„Народ Божји“ и нова улога лаика
У догматској конституцији „Lumen Gentium", Црква се описује као „Народ Божји“, а не само као хијерархијска структура. Папа остаје врховни пастир, бискупи задржавају апостолску власт, али лаици добијају богословски наглашенију улогу.
Ово је отворило простор за жупне савете и синодалне форме сарадње. Иако Црква није постала демократија, појавиле су се тенденције ка ширем учешћу верника у одлучивању.
Поделе, отпор и први велики раскол модерног доба
За многе конзервативне вернике, реформе су значиле губитак светог. Мистерија је уступила место разумљивости, узвишено свакодневици.
Архиепископ Марсел Лефевр 1970. оснива Братство светог Пија X ради очувања старог тридентинског обреда. Реформе је називао јеретичким, а позивао се и на изјаву папе Павла VI о „диму сатане“ који је ушао у Цркву – формулацију коју су традиционалисти усмерили против самог Концила.
Када је 1988, упркос папској забрани, рукоположио четворицу бискупа, уследила је екскомуникација – први велики раскол у модерној историји Католичке Цркве. Иако је папа Бенедикт XVI 2009. укинуо екскомуникацију, канонска напетост није нестала.
У појединим земљама нова миса је одбијана, а тридентинска литургија служена је у приватним капелама, подрумима и гаражама. Истовремено су се појављивали и медијски наративи који су Концил представљали као резултат унутарцрквених завера.
Рим је реаговао оснивањем заједница које признају Концил, али служе стару мису, попут Свештеничког братства светог Петра.
„Humanae Vitae“ и губитак поверења
Енциклика „Humanae Vitae" (1968), којом је папа Павле VI потврдио забрану вештачке контрацепције, многи су доживели као корак уназад након очекиваног духа отворености. Такозвани „преокрет поводом пилуле“ трајно је нарушио поверење дела верника у црквени ауторитет.
За традиционалисте, међутим, проблем није био у енциклици, већ у самом Концилу, који су видели као почетак релативизације и слабљења идентитета.
Нове тензије: „Traditionis Custodes" и „Синодални пут“
Папа Фрања је 2021. документом „Traditionis Custodes" значајно ограничио служење тридентинске мисе. Намера је била очување литургијског јединства, али су традиционалисти то доживели као нову маргинализацију.
Паралелно са тим, након кризе изазване скандалима сексуалних злоупотреба, у Немачкој је 2019. године покренут „Синодални пут“ – процес у коме бискупи и лаици заједно расправљају о питањима власти, сексуалног морала, целибата и улоге жена.
Критике долазе са обе стране: либерали сматрају да реформе не иду довољно далеко, док конзервативци упозоравају на „национални изузетак“ и опасност од удаљавања од универзалне Цркве.
Иако је формални дијалог окончан 2023, рад се наставља кроз Синодални комитет, што додатно продубљује унутрашње поделе.
Одлазак верника и отворено питање наслеђа
Број верника који напуштају Цркву у Немачкој достиже драматичне размере. Према подацима Немачке бискупске конференције, више од 321.000 људи иступило је из Католичке Цркве током 2024. Сличан пад бележи и Евангелистичка Црква у Немачкој, о чему је СПН раније детаљно писао.
Да ли је Други ватикански концил узрок ових процеса или само пратилац дубљих друштвених промена – остаје предмет расправе. Оно што је извесно јесте да Концил није био тек административна корекција, већ дубока пасторална преоријентација која је изменила језик, богослужење и самосвест Католичке Цркве.
Између обнове и отпора, дијалога и подозрења, Други ватикански концил остаје живо питање. А расправа о његовом наслеђу – далеко је од завршене.
СПН је писао о позивима папе Лава Четрнаестог на уздржавање од увреда за време предстојећег поста.
