#Мисли наглас: Живот као „Празник у Риму“ - а и шире (3. део)
Пре неколико дана писали смо о авантурама делегације тзв. ЦПЦ у Риму и Ватикану. Између осталог, подсетили су нас и на филмски класик „Празник у Риму“.
И, баш као и у том филмском класику с Одри Хепберн и Грегоријем Пеком – и у нашој причи било је лажног представљања, јурцања по споменицима Вечитог града, као и тога да особа којој су се лажно представили није знала ко је у ствари пред њом... Ту је био и сусрет с понеким познаником одраније... С тим да они који су се овде лажно представљали, за разлику од холивудске приче, у овој причи из реалности, нису били дискретни и све су раструбили у (себи наклоњеним) медијима.
Међутим, данас бисмо да говоримо о оном што се за све то време (а и давно пре тога) догађало у... Па, назовимо то „позадина“, као радни термин. Јер та „позадина“ обухвата и место где се превирања догађају – главно поприште, раније периоде, као и раније догађаје. То је оно „и шире“ из наслова.
Прво, битно је разјаснити неколико ствари, које су за неке од наших сународника и нашу православну браћу изван Српске Православне Цркве, како се испоставило, велико изненађење и непознаница.
Међутим, да наш труд не би изгледао као „убиство карактера“ или неки ситничави argumentum ad hominem, овде ћемо гледати да избегавамо сопствене закључке, и свако лично становиште јасно ћемо означити као такво. Истичемо, овде ћемо само наводити свима доступне чињенице: оно што су актери говорили сами о себи, један о другом, и што се о њима може наћи у отвореним изворима.
То ћемо чинити зато што знамо да су наша браћа по вери из Помесних Цркава које данас трпе жестоке прогоне - изузетно забринута и шокирана, јер у свему што се догађа по много чему виде „дежа ву“ у односу на оно што се догађа са, рецимо, прогоњеном и страдалном Украјинском Православном Црквом.
Приче из живота, јер прикљученијима – никад краја
Као прво, тзв. „Црногорска православна црква“ и у Црној Гори има само и једино статус невладине организације. Други статус и не може имати. Упркос притисцима, политичким играма и искреном настојању (да ли само?) тадашње власти да направи раскол у телу СПЦ, од тог посла није било вајде. Власт није успела у намери да искористи Цркву као политички жетон, а народ је био више него јасан, па им то није пошло за руком, хвала Свевишњем Богу.
Међутим, црквено питање и даље остаје монета за поткусуривање оних који га виде само као средство за постизање политичке агенде и јефтиних поена. Рекли бисмо да је то више него евидентно – по начину на који се говори о канонској СПЦ и свему што је српско у срединама и медијима који нису умерени или су пак својом уредничком политиком декларисани као „црногорски“ по сваку цену и „uber alles“.
Друго, они који чине врхушку „ЦПЦ“ у оку обичних људи, Срба и верника СПЦ – каквима и себе сматрамо – далеко су од било каквог ауторитета, тим боље етичког, моралног, или не дај Боже, црквеног. Довољно је само загребати површину. Њихове биографије свима су доступне из различитих извора (укључујући и њихове сопствене) – њихова „сабрана (не)дела“ нису тајна и говоре сама за себе.
Ми ћемо само рећи нешто о њиховом свештеном статусу, што се исто може лако проверити – будући да они сами не признају право на постојање нашој Цркви у Црној Гори.
„Архијереји“ тзв. ЦПЦ – нису никакви архијереји. Нису то били раније, а нису ни сад. Самим тим, та НВО структура звана „ЦПЦ“ није и не може бити црква.
Другим речима, у евхаристијском општењу једнако је усамљена колико и њен „архиепископ цетињски и митрополит црногорски“ Михаило на њиховом сопственом сајту под одредницом „Устројство“. Ништа нисмо нашли ни под „Епархијама“ (ни овај пут). Исто је и с „Парохијама".
И не то што ми нисмо нашли, него није успела да нађе ни В.И..
Од оних („архијереја") који су одраније познати – неки су рашчињени (никад и не поставши архијереји), а затим и екскомуницирани, док неки други нису ни рукоположени у истинско свештенство – утолико више међу архијереје.
Митови које су њихове присталице успеле да створе о томе изузетно су дубоко укорењени међу заговорницима њихове идеологије. Међутим, то не мења њихову суштину – то су и даље само митови.
У данашњој НВО „ЦПЦ“ не постоји ни један једини човек који је икад канонски био рукоположен у чин виши од архимандрита.
Сва „рукоположења“ на која се они позивају нису ништа више од празних ритуала једнако непризнатих и неканонских самозванаца.
Чак и они који су некад и били рукоположени као архимандрити – или су рашчињени и анатемисани (Мираш/Михаило Дедеић) или су од стране поглавара других структура, којима легитимитет признаје Фанар, названи тзв. „архимандритима“ (под знацима навода, тј. не признаје им се чин).
Постоји и трећа варијанта. Наиме, „обновитељ“ тзв. ЦПЦ и њене „аутокефалности“, покојни Антоније Абрамовић – самозвани је „архијереј“ и напрасно проглашени светац тзв. ЦПЦ. Он је био близак сарадник бившег архијереја, Серафима Сторхејма, ког је за озбиљне преступе казнила и рашчинила матична Америчка Православна Црква, као и правосуђе. И сам Абрамовић није остао без „сенки“ у црногорским медијима и јавности.
Ипак, умро је признавши да никад није рукоположен за архијереја. То му, међутим, није сметало да се довољно дуго издаје за „архијереја“ – што су монтенегрински творци митова на чудесан начин успели да претворе у нешто у шта се међу њиховим следбеницима верује као у догму.
Због тога је (између осталог) та његова „ЦПЦ“ и названа сектом. То нам, вероватно не желећи, сам потврђује и Дедеић у писму чији ћемо део навести у наредном тексту.
Треће, и та шачица самозванаца, који би да буду противтежа и замене СПЦ и Митрополију црногорско-приморску у оквиру СПЦ, није у стању да се сложи међу собом. Стиче се утисак да нису у стању да се сложе ни ко је на челу њихове (невладине) организације! Довољно је отићи на било који форум или друштвене мреже где коментаришу и једни и други (а може се погледати и на сам сајт тзв. ЦПЦ). Али, о том – потом.
Колико само вреди пар оних објава на њиховом сајту о рашчињеном и заувек изопштеном „митрополиту“ Борису (Бојану Бојовићу), првом туристи из Рима!
Такве ствари и бламажу, бар нам се чини, неко можда и може да свари у жутој штампи. Али на сајту неке озбиљније организације, макар она била и НВО, искрено – ни пас с маслом не би појео.
И такво нешто се назива „црквом“?! Озбиљно?!
И да окренемо ствари и на ведрији тон. Неки међу нашим данашњим јунацима нису у стању ни са самима собом већ више пута да се договоре око тога који празник када честитају својој тзв. пастви. "Тзв.", пошто се и голим оком (бар овим нашим) види да је и та паства ту мање због духовности и вере у Бога, а више из некаквих других побуда.
Истине ради, морамо рећи, чак ни те објаве о Бојовићу (колико само вреди ова!) нису изузетак од осталих. У свима њима редом само је једна константа: оптужбе, замерке, пребацивање, притужбе, жалбе (...) на рачун тога како су СПЦ и Срби – угњетачи, узурпатори и, генерално, главно зло и крвопије у Црној Гори.
Укратко, оно што тамо видимо тешко да се може назвати и „честитом сектом“, како је звучао један од коментара које смо имали прилике да видимо током истраживања ове теме.
Срећом, онај ко заиста тражи Бога, тражи га тамо где се Он може наћи. И слава Богу за све!
