#Мисли наглас: „Изненађењима“ никад краја – шта се догађа са нама?

Веома нас боли и тишти чињеница да се наслов о изгорелом ауту свештеника у Тивту, због ког смо објавили текст који критикује такву тенденцију у извештавању у једном црногорском медију – појавио и у једном медију у Србији (нисмо тражили даље – и ово је довољно поражавајуће).

И у том медију коментари под текстом једнако су „надахнути“. Само, срећом, знатно их је мање. Просто се јави жеља да викнете колико вас грло носи – „људи, да ли сте свесни сопствене несвести?!“

Јер, чини се да је ђаво и у Србији однео шалу.

Овде се више нећемо бавити начином извештавања – о томе смо већ рекли најбитније: да – то је чисто хушкање, ширење нетрпељивости, продубљивање конфликата, прављење мини-жаришта док не дође до „пуцања“, оправдавање агресије, позивање на линч и слично.

Међутим, овде бисмо скренули пажњу на коментаре под тим текстом и размислили мало о онима који их пишу.

И одмах се намеће неколико питања.

Прво, како то да нико није ни помислио да напише – „надам се да нико није повређен“? Шта нам то говори о нама и о друштву у ком живимо?

Друго, како то да нико није обратио пажњу на име и презиме починиоца? Пошто оно очигледно наговештава елемент верско-националне нетрпељивости.

Треће, да ли нам то „намерно“ промиче и шта је иза тога „намерно“? Политичка агенда, класична површност? Забијање главе у песак, пошто смо задовољили своје примитивно „хлеба и игара“ за тај дан? И рекли, „а поп је у питању, тако му и треба“ – а за више немамо капацитета? Ни интелектуалног, ни културног, ни емотивног, ни људског?

Четврто, да ли је могуће да нисмо свесни да је то спрдање с невољом једног човека, која слути нешто много веће и мрачније? И да то уопште није невиђено, непознато, нити први пут у историји? Али, шта то њих брига? Није се њима десило. Десило се „попу“, који ради за „ћација“.

Међутим, како нас историја небројено пута учи, па и наша сопствена – сваки пут кад неко помисли да се то догађа „неком другом“ беда ускоро закуца и на његова врата. Оно много веће и мрачније прогутало је више стотина хиљада невиних жртава у Другом светском рату свуда где су живели Срби – а да нису имали прилике ни да окрену главу.

Пето, како то да нико није реаговао на чињеницу да је „поп“ који вози „мањи стан, не пентхаус“ – човек кога је Хрватска ставила на црну листу зато што се усудио да захтева да се говори о озлоглашеном концентрационом логору Лора, који је по својим зверствима и нечовештву надилази чак и неке које су држали муџахедини у БиХ?

А, знамо. Медиј то у тексту није ни споменуо! 

Наравно да смо покушали да оставимо коментар под овим текстом – и наравно да он није прошао „модерацију“. Иако никог нисмо вређали и ни на чији рачун се нисмо спрдали. Можда је у томе и био проблем – нисмо довољно „зажутели“ и били неозбиљни.

Ствари смо назвали правим именима. Хушкаче – хушкачима, руљу – руљом, рехабилитацију злочина – рехабилитацијом злочина...

Јер коме треба неко ко ће позвати на замишљање над собом? Такви људи „кваре забаву“. Ником нису потребни гласови разума. Нарочито не ако иду против жуте струје и општег „ура“ јавног мњења (=психологије гомиле) које се радује над „поповом“ несрећом.

Занимљиво – значи, „попове“ мрзе и „тамо“ и „овде“?

Или су људи посвуда једнако дивљи, запуштени, неваспитани и одрођени од сопствених корена?

Биће да је тако. Само је међу Србима (из било које балканске државице) безбожје комунизма однело толико жртва, чак и онда кад су те жртве настављале да дишу.

Знајући ову врсту коментара и оних који их остављају, чак и да се наш коментар нашао међу осталима – вероватно би нас затрпали дрвљем и камењем не нарочито проницљивог и далековидог подсмеха и увреда. И даље је све врло предвидљиво.

Уредници оваквих медија користе сва средства да свим силама повећају број коментара и своју видљивост на интернету. Наравно да то садржај који нуде не чини квалитетнијим.

Јер кад разјареном бику махнете плаштом пред очима – није битна више ни боја тог плашта, он ће напасти. И зато, машу. Најпростије и најпримитивније.

Тако да се и њихова примитивна и предвидљива (=поводљива) читалачка публика квази интелектуалаца, кауч-ратника и у овом случају нарочито „порезника“ обрушава – не на најрањивије место, него на гране које висе најниже. Јер, увек је лакше клепати по тастатури, него радити нешто корисно. Ако нешто радите, видите неке резултате и не можете само говорити да вас је „цео свет (а попови нарочито) обмануо/опљачкао/осујетио/ускратио“.

И сви се одједном баве пореклом имовине свештеника.

А тако смо критични били због атавизама комунистичке затрованости умова у Црној Гори. Кад, види јада – ево нам и у Србији – све „порезник“ до „порезника“! И нећемо се уопште бавити њиховом моралном величином и снагом.

Није проблем ни што су порезници. Бог нас воли све.

Само бисмо да подсетимо такве „порезнике“ на два најпознатија порезника тј. благајника у Новом Завету. Један је митар (не Мирић, мада је он – не сумњамо – далеко познатији међу коментаторима), а други је Јуда (Искариотски).

Зато нећемо рећи ни да би требало да се уздрже од коментара, не. Слободно, коментаришите. Бог вам је дао слободну вољу, па ко смо онда ми да вам ограничавамо право да слободно говорите?

Само, пре него што нешто кажете, упамтите: баш као што нас Бог воли све, баш тако ће од нас тражити одговор за сваку нашу реч. Зато се и каже да је ћутање злато.

И још бисмо вам поставили неколико питања.

Драги „порезници“, да ли сте бар некад чули за митара и фарисеја и молитву „Господе, буди милостив мени грешном“?

Да ли сте бар некад присуствовали некој Литургији?

Да ли сте икад дали неки добровољни прилог, да бисте се бринули куда иде тај новац?

Да ли је могуће да толико добро познајете црквене прилике и правила – па смело говорите о завету сиромаштва за свештенике (?!) – и то не баш најпрецизније „позајмљеним“ речима из анегдоте о патријарху Павлу?

Да ли сте бар једном отпостили било који пост у животу? И не, „пребранац и шаран на Велики петак“ се не рачунају.

Да ли сте икад искрено заплакали или бар били тронути патњом потпуног странца?

Шта год да одговорите, драги „порезници“, ако не схватате да смо сви људи и да смо сви пред Богом грешници, и ако немате довољно васпитања и знања да схватите да се свештеник изнад свега поштује због онога што је Бог установио, надамо се да ће ове речи, мада можда директне и оштре – послужити да се дозовете и замислите.

Свети Јован Златоусти је рекао:

„Не гледај на живот свештеника, него на службу коју врши; јер благодат не силази због његове врлине, него због Христове.“

Другим речима, ако ускраћујете дужно поштовање свештенику, ускраћујете га и Богу.

Зато, ако нисте део Цркве, на основу чега себи дајете за право да коментаришете? А ако јесте део Цркве... Подсећамо вас на речи патријарха Павла: