Како је текао препород Богословског факултета у Београду. Ксенија Кончаревић
Професорка Кончаревић је уступила српској редакцији СПН-а свој до сада необјављени интервју. Наша редакција ће са радошћу поделити ову невероватну причу својим читаоцима.
О томе зашто се Богословски факултет постсоцијалистичке Србије сматрао скрајнутим, како су преци познатог филолога повезани са Русијом сазнаћете у овом разговору.
Ксенија Кончаревић рођена je 2. априла 1965. године у Београду. На Универзитету је прошла сва звања од асистента приправника од 1989. године, преко асистента од 1992, доцента од 1998, ванредног професора од 2002, до редовног професора од 2008. године.
Ради на Филолошком и Богословском факултету Универзитета у Београду. Члан је Славистичког друштва Србије (у више наврата обављала је дужност секретара и члана Извршног одбора Друштва, а јануара 2015. изабрана је за председника Друштва). оред научних истраживања, бави се и преводилачким радом, превасходно у домену теологије и православне духовности.
Иако је њена мајка била германиста, професорка Ксенија Кончаревић је посветила свој живот руском језику.
Доктор филолошких наука, редовни професор на Катедри славистике Филолошког факултета Белградског државног универзитета, аутор више од 400 научних чланака, чија библиографија заузима само 70 страница, и лауреат награде Радована Кошутића, она искрено воли своје посао, обучавајући 33 генерације филолога и преводилаца.
- Реците нам како сте једном дошли до одлуке да се посветите дубинском проучавању црквенославенског језика? Шта је био разлог интересовања, који је буквално дефинисао цео Ваш живот у будућности? Ово је занимљиво, будући да је ваша мама германиста и наизглед је ћерка морала да следи њеним стопама…
- Прво се појавио интерес за руски језик, затим, наравно, и за црквенославенски, који је у основи савременог руског књижевног језика.
То је "крв почела да говори", јер су моји преци по очијој линији припадали свештеничком еснафу, вековима давајући Српској Цркви монахе, свештенике.
Тако је и данас: један ујак, протоиереј Бранислав Кончаревич, служи у Либертивилу, у држави Илиноји (САД), други, протоиереј Дарко Кончаревич, у Сремским Карловцима, и, замислите, обојица су наставници у духовним школама.
Највећи од мојих предака-представника свештенства, без сумње, био је епископ далматински, бококоторски и албански Симеон Кончаревич, који је умро у Кијеву 1769.године. Био је истакнути црквени историчар, Удовички свештеник, који је, постајући архиереј, извршио исповеднички подвиг двогодишњег затвора у Венецији због одбране права на слободно вероисповедање православних далматинских Срба.
Владика Симеон је са сином, свештеником Игнатијем, предводио пресељења Срба из Венецијанске Републике, где су лишени права слободног исповедања православне вере, у Славјаносербију, "Нову Србију", у области данашњег Луганска. По мајчиној линији су такође биле везе са Русијом прадеда Нићифор Белоцић из Мошорина код Новог Сада, борио се као војник Аустро-Унгарске војске на Источном фронту и, будући рањен, прешао је у редове Беле армије, стигао до Владовостока, и након пораза са великим потешкоћама, на колима и пешацима, преселио се до родне Воеводине тек 1921.године коначно је био на прагу своје куће, када су већ сви рођаци и пријатељи мислили да је погинуо.
- То значи да је то све генентика.…
- Да, " руска линија "је била јача од" германистичког" васпитања. Али за проучавање руског језика и формирање будућег филолога-научника и преводиоца, немачко васпитање "у рукавицама" било је потребно.
Хвала мојој покојној мајци Јелени Кириловној, која ме је увела не само у живот, већ и у тајне филолошке уметности и заната. Она је на сваки начин подржавала мој интерес за руски језик, и сећам се да ми је већ у 15 година поклонила прве књиге, које и данас пажљиво чувам у својој библиотеци: Некрасовљеве песме, повести и приче Чехова, Короленка, Обломова Гончарова, Очеве и децу Тургењева.
- Вероватно, осим, несумњиво, главног ментора-Маме-имали сте и друге заслужене учитеље.
- Моја дужност пред Богом је да поменем и своје покојне школске учитеље: Иванку Стојановић, захваљујући којој сам се заљубила у Руски језик, књижевност, културу (потекла је из руске емиграције); Марину Милошевић, дипломирану студенткињу МДУ-а, која је са мном недељно радила "преко норме" и која ме је прва охрабрила да читам руске књиге у оригиналу (сећам се да је прва књига у потпуности прочитана у мом животу, у петој години проучавања руског језика, била "Човекова судбина" Михаила Шолохова);
Такође не могу да не поменем факултетске наставнике: професорку књижевности Милосаву Стојнић, професора језика Радмила Мароевића, који ме је привукао да се бавим науком, нашег доброг учитеља Андреја Витаљевича Тарасјева, који нас је упознао са руском културом и духовношћу, Оливеру Мишковску и Марију Марковић са Филозофског факултета, који су ми великодушно поклонили речнике, граматике и и бројним материјалима неопходним за прве кораке у науци.
- Знам да сте посетили Русију још у студентским годинама и задивили наше сународнике дивним књижевним руским језиком! А шта Вас је задивило у нашој земљи?
- Мој први сусрет са Русијом догодио се још 1981.године, када сам, као гимназисткиња, учествовала на Међународној олимпијади ученика из руског језика и у својој категорији (Б2) освојила златну медаљу. Тада сам била узнемирена колосалним разлазом између сиве стварности која нас је свуда окруживала и представа о Совјетском Савезу као "сунчаном крају" које смо добијали из совјетских часописа, уџбеника руског језика, иностраних научних радова. Али заувек су остали у сећању црква Василија Блаженог, Кремљ, одраз златних купола кремљанског храма у водама реке Москве. Сећате се Марине Цветајеве:
У мојој Москви куполе горе,
У мојој Москви звона звоне
И у редовима стоје гробнице, —
У њима почивају цареви и царице.
Ти не знаш да се у Кремљу јутром
Лакше дише него на свету ћелом!
Мој други сусрет са Русијом догодио се већ 1989.године. Пре тога сам прошла цео курс историје руске књижевности, много сам читала о руском менталитету, о историји руске културе, о хришћанству у Русији и о прогонима совјетске ере (Татјану Горичеву, Павла Рака, преподобног Серафима Роуза, Ивана Алексејева, оца Митрофана Хиландарског, емигрантска издања).
Често сам ишла у руски храм Свете Тројице у Белграду. Из земље неуспелог развијеног социјализма дошла сам у Русију својих идеала и снова:
Ти си и у сну несазнајна
Твога се вела таћи ни.
Дремам, а иза сна је – тајна,
У тајни, Русијио, си ти.
- Занимљиво је да сте видели две различите Русије. Вероватно нисте могли да не обратите пажњу на обновљени црквени живот.
- У тим годинама Руска црква је после дугих деценија најоштријег прогона коначно стекла формалну слободу. Док сам била на стажирању у МДУ-у, свакодневно сам посећивала јутарњу Литургију у храму Свете Тројице на Врапчевим брдима. Нигде и никада нисам осетила такву снагу молитве, такво јединство умова и срца окупљених "у долини плача" у том прелепом рају испод купола скромне цркве. И парохијани су били скромни, сиромашни, болесни, мноштво инвалида, старијих. Да, сила Божија се овде показује на делу!
И заљубила сам се у Русију неопозиво, несавесно. И ова љубав се наставља и данас, и даје снагу да живи и ради. Да није било сусрета са руском духовношћу, остала бих на нивоу обичног интересовања за Русију. Русија ми је дала све. Сви моји корени – не само сродни, породични, већ пре свега духовни и културни – су тамо.
- Позвани сте да учествујете у најважнијој мисији српског друштва за оживљавање београдског Богословског факултета крајем 1990-их, пре него што се вратио у састав Београдског Универзитета. Али ипак нису хтели да га врате. Барем су се томе противили прилично жустро. Није било новца. Зашто сте се сложили са тим? То вам се није чинило као непотребно тежак терет, поготово јер сте већ предавали на универзитету, а нису све колеге одобравале овај подухват. Није било страха да ћете ризиковати каријеру ако не успете?
- Не. За мене је овај позив био остварење свих снова. У нашој земљи, колико год чудно изгледало на први поглед, тада још није било потпуне слободе говора за ауторе који су се наступали са хришћанског становишта.
Неки од мојих чланака тих година нису примљени у штампу и у научним часописима захтевали су да се уклоне "места која одишу тамјаном", са чиме се нисам сложила. А то су били први чланци о проблематици одражавања хришћанског цивилизационог модела и хришћанске културе на руском и српском језику, написани још пре појаве радова Мечковске, Прохватилове и Бугајеве, са којима почиње историја теолингвистике у Русији. Поред тога, ове године су обележене тиранијом Слободана Милошевича.
- "Тиранија Милошевића"?
На универзитету су вршили притисак на све слободне интелектуалце, чак и отпуштањем са посла; многи су се пензионисали пре рока, или емигрирали, или су мењали посао. Дакле, позив да радим на Богословском је био трачакј слободе, и за мене је то било питање части. Нисам се уопште плашила. Да, критикована сам.
Неки од мојих наставника са Катедра (не сви, подржавали су ме академик Пипер и професорка Милосава Стојнић) отворено су говорили да сам полудела, упозоравали су ме како би се то могло завршити. Не, није било страха.
Нисам отпуштена-након три године рада на два факултета, сама сам поднела оставку у државној установи и у потпуности прешла на Богословски факултет, који се сматрао приватним , без социјалног и пензијоног , без права која постоје у државној установи. То је био случај до 2005.године, када је факултет враћен у окриље Београдског државног универзитета.
- Успут, зашто су колеге биле против вашег рада на Богословском факултету?
- Зато што су на вишу богословску школу СПЦ гледали као на "поповску школу". Знали су да тамо око 15 наставника предаје све предмете; знали су да библиотека већ дуго нема нове наслове; знали су да се рад одвија у сиромашним условима. Нису желели у мени да изгубие перспективног русисту. Али нису знали много...
- Шта, на пример?
- Нису знали каква љубав, слога и ентузијазам су владали на Боголовском факултету. Атмосфера је била слична манастирској, у најбољем смислу те речи.
Тамо су предавали образовани епископи блаженопочивши митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Атанасије (Јефтић), епископ Данило (Крстић), академик Владета Јеротић (дисидент још од времена Тита), учени свештеници и монаси.
Миријани су скоро нестали, а ја сам била прва жена-предавач у 80 година дугој историји Богословског факултета. Студенти су проучавали дела светих отаца чак и на часовима хришћанске педагогике и катехизиса, читали су монашку литературу, многи су отишли у манастире.
У Србији се под десетогодишњим међународним ембаргом, а касније и под НАТО бомбама, догодио духовни препород који је још почетком 80-их предвидео старац Порфирије Кавсокаливит. А он је био духовни отац Епископа новосадског и бачког Иринеја Буловића, који је предавао Нови Завет и грчки језик. То је духовни отац садашњег Патријарха српског Порфирија, који је, узгред, до избора на чело СПЦ предавао пастирско богословље и пастирску психологију.
- Да ли је тачно да је владика Иринеј (Буловић) био куратор процеса обнове и каснијег обезбеђивања животне активности Богословског факултета?
- Владика Иринеј је јасно схватио да Богословски факултет не може остати на маргинама образовне заједнице. Он је сам студирао у аспирантури у Атини, тамо је бранио докторску дисертацију, био је савршено упознат са грчким системом духовног образовања и сањао је да и код нас богословске школе имају подршку државе. То је било могуће након пада Милошевићевог режима. Први премијер ослобођене од социјалистичких догми и темеља Србије, Војислав Коштуница, био је велики верник. И дијалог је почео...
- Кажете "на маргинама". Али то је духовна установа са историјом.
– Треба имати на уму да је Факултет, једина високо духовна школа у земљи (нисмо имали духовне академије као у Русији), отворен још 1920.године, и да је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (од 1928. године Југославије) био део Беорадског Универзитета.
У његовој историји посебну улогу одиграли су представници руске богословске науке. На факултету су предавали професори Бениглонски, Тројицки, Глубоковски, протоиереј Василије Зењковски, протоиереј Фјодор Титов. Дипломци су били, између осталог, архимандрит Киприан (Керн), протоиереј Николај Афанасјев, итд.
Након завршетка Другог светског рата и успостављања комунистичког режима у Југославији, односи факултета са државом су се значајно компликовали. Године 1952. одлуком Владе Републике Србије Богословски факултет је извучен из Беорадског универзитета и постао је самостална високошколска установа Српске Православне Цркве.
Међутим, држава је прогонила најзначајније наставнике, тако да је, на пример, архимандрит Јустин Поповић, који се сада поштује као светитељ, отпуштен са Катедра догматике још 1946.године. Данас је материјално обезбеђивање факултета потпуно пало на цркву која је осиромашила од насилног одузимања имовине и од губитка верника. Тек 2004.године Влада Србије је поништила ову одлуку, тако да је Факултет постао део државног Универзитета.
- Да, сада је јасно да је однос према Богословском факултету формиран у комунистичком периоду. То нам је познато.
- У универзитетском законодавству тих година гарантовано је да факултет има универзитетску аутономију и пружа академске слободе за своје наставнике, да самостално развија наставне програме, израђује критеријуме за одбрану дисертација, додељује академска звања и нострификује стране дипломе.
Руку на срце, наглашено је да Факултет обавља своју активност у име Српске Православне Цркве. Свети патријарх српски по положају био је духовни покровитељ факултета. За улазак на факултет, бруцош је морао имати препоруку архиереја. Сви наставници на факултету су именовани у сагласности са Светим Синодом Српске Православне Цркве. Тако је било првих 10 година, али с временом су се односи факултета и цркве са Универзитетом и државом компликовали. Али о томе ћу говорити касније.
- Наравно! Али за сада ћемо завршити о владику Иринеју и факултету.
- Преосвећени Иринеј Бачки био је без сумње, изузетни интелектуалац, архиереј, искусни црквени дипломата. Познавалац грчког и латинског језика, црквенославенског, немачког, руског, италијанског, мађарског. Научник-патролог и новозаветник. Преводилац и уредник многих превода сакралних текстова, као и књига и чланака о богословској науци и православној духовности. Сјајан говорник, апологет, полемичар.
Три пута је био декан Факултета. У Епархији која му је поверена бринуо је о издавању књига, о изградњи и обнови храмова и монашког живота (он је обновио познати Ковиљски Монастир, чији је постриженик садашњи Патријарх српски Порфирије и још три архиереја, као Бођанско и Каћко сестринство), о добротворној активности Цркве, о присуству цркве у масовним медијима и о оснивању црквених радио станица и телевизијских центара.
Наш однос са Преосвећеним Владиком био је претежно послован, али за мене врло конструктиван и на много начина инспиративан. Осам година сам била заменица декана за наставне послове и консултовала сам се са њим о свим питањима.
Такође сам била преводилац српског ОСЦО-а, и по овој линији смо тесно сарађивали (преговори, званична преписка). По благослову Преосвећеног Иринеја, превела сам неколико књига, између осталог, Патријарха Кирила, митрополита Илариона Алфејева, протојереја Николаја Балашова. Али, ипак, тај однос је био и срдачан: сећам се наших разговора у епископској резиденцији у Новом Саду, срдачних разговора са владиком за оброком, инспирисаних његовим речима у разговорима о духовном животу. И, не најмање важно догађај који никада нећу заборавити.
- Шта?
- Чин одпевања моје мајке, који је предводио владика. Он је тог дана наменски дошао у Београд, у другу архиепископију, и од патријарха му је било потребно да добије дозволу како би отпевао покојницу.
- Да, владика Иринеј је показао поштовање према вама и вашој покојној мами...али ваш духовни отац је био епископ Хризостом Жички, зар не?
- Епископ Хризостом постао је мој духовник када сам ушла у манастир Преподобне Меланије Римљанске под Зрењанином, у Банатској Епархији која му је поверена. Упознали смо се још неколико година пре тога.
Нажалост, након 13 месеци послушног живота, донела сам одлуку да одустанем од пострига. Владика је све схватио као нежан и милостив отац. Није ме присиљавао да останем, чак је инсистирао на томе да је слободна воља изнад свега и да је важно само да наставим хришћански да живим у миру. И тихо радим свој посао: наставнички, преводилачки, писачки.
