Свети Јован Шангајски: Србин који је постао светитељ света
Свети Јован Шангајски и Санфранциски оставио је неизбрисив траг у православном свету подвигом, милосрђем и чудима. Црква га слави 2. јула.
Један од најпоштованијих светитеља 20. века, свети Јован Шангајски и Санфранциски, рођен је 4. јуна 1896. као Михаило Максимовић у Харковској губернији, у породици српског порекла која је вековима раније избегла у Русију пред турским освајањима. Иако су живели далеко од отаџбине, Максимовићи су сачували српски језик и православну традицију, а из те породице потекао је и свети Јован Тоболски, по коме ће Михаило касније добити монашко име.
Још у детињству издвајао се скромношћу и повученошћу. Завршио је кадетски корпус и Правни факултет у Харкову, а током грађанског рата у Русији као официр борио се на страни царске војске. Рањавање у десну ногу оставило га је хромим до краја живота. После револуције с породицом је избегао у Србију, где је, упркос племићком пореклу, живео веома скромно, продајући новине на улицама Београда како би прехранио породицу.
Истовремено је завршио и Православни богословски факултет, након чега је 1925. у Миљковом манастиру примио монашки постриг и добио име Јован.
Његова служба настављена је у Богословији у Битољу, где је предавао под духовним покровитељством епископа Николаја Велимировића. Већ тада је био познат по изузетно строгом подвижничком животу. Јео је само једном дневно, готово није спавао, а ноћи је проводио у молитви клечећи пред иконама. Од монашења до краја живота није легао у кревет, прихватајући подвиг непрестаног бдења. Истовремено је обилазио болнице, бринуо о сиромашнима и молио се за болесне, због чега су већ тада почела сведочанства о исцељењима.
Године 1934. хиротонисан је за епископа Руске Заграничне Цркве и послат у Шангај, где је његово дело достигло светске размере.
Основао је сиротиште Светог Тихона Задонског, које је током година збринуло више од 3.500 деце. Лично је с улица сакупљао напуштене, гладне и болесне малишане, обезбеђујући им храну, смештај и образовање. Многобројна сведочанства из тог периода говоре и о чудесним исцељењима која су се везивала за његове молитве.
После доласка комунистичке власти у Кину, поново је кренуо у избеглиштво са својим народом. Најпре је постављен за Архиепископа западноевропског са седиштем у Паризу, где је богослужења служио на више језика, а затим је 1962. премештен у Сан Франциско како би помогао изградњу Саборног храма Пресвете Богородице.
И у Француској су га препознавали по необичном подвигу, па је остао упамћен као „Јован Боси“, јер је често ходао без обуће, упркос болним и отеченим ногама.
Последњу Свету литургију служио је 2. јула 1966. у Сијетлу. После богослужења остао је још неколико сати у олтару на молитви, а потом се упокојио у парохијском дому, пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Курско-Коренске, коју је тог дана пратио.
О свом животном путу оставио је и речи које најбоље осликавају његово духовно опредељење:
„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“
Руска Загранична Православна Црква канонизовала га је 2. јула 1994. у Сан Франциску.
Данас светог Јована Шангајског и Санфранциског православни верници широм света поштују као великог чудотворца, заштитника сиромашних, болесних и деце, а његове нетрулежне мошти у Сан Франциску остају једно од најзначајнијих поклоничких места савременог православља.
СПН је раније писао о житију светог пророка Јелисеја.
