Председник: прича о једној грешци
Православни су 2019. гласали за Зеленског јер су га видели као антипода Порошенка. Данас је пред нама потпуно друга особа. Зашто?
У децембру 2024. Украјину је потресао скандал – у Трпезној цркви Кијево-Печерске лавре снимана је емисија о кувању. Многи Украјинци, укључујући и високе представнике различитих верских заједница, назвали су овај догађај светогрђем. Истовремено, продуцент емисије Аким Халимов, уместо да се извини, изненада је напао Украјинску православну цркву, која је пре скоро две године избачена из трпезарије у Лаври. Халимов је УПЦ назвао „прљавином“ и „Московљанима“ и позвао власти да је „избаце из наше земље“. На први поглед, ово је деловало као реакција емоционално нестабилне особе. Међутим, ово није сасвим случај. Халимовљева изјава одражава стање црквене сфере у Украјини од краја 2024. године.
Ниво верске нетрпељивости у Украјини достигао је „црвену линију“. Ова нетрпељивост је усмерена искључиво на једну (и највећу) верску деноминацију у земљи – Украјинску православну цркву, са којом се идентификује скоро четвртина модерног становништва Украјине, која износи преко 6 милиона људи. Њене заједнице се систематски ликвидирају (власти у Лавовској области су изјавиле да су потпуно очистиле подручје од парохија које припадају овој конфесији). Његове цркве се физички руше (пријављени су случајеви у Кијеву, Лавову и Ивано-Франкивску).
Штавише, земљу су потресли скандали који укључују насилно премештање цркава из УПЦ у Украјинску православну цркву (ПЦУ), који у пракси често личе на милитаризоване заплене. Током оваквих инцидената, верници, свештеници, па чак и епископи задобију тешке повреде. На пример, приликом заузимања катедрале у Черкасима, митрополит Теодосије је доживео потрес мозга након што је ударен палицом, а на парохијане су пуцали из трауматског оружја људи у камуфлажи непосредно унутар катедрале. Поред тога, направљен је и усвојен посебан закон, 3894–ИКС, против УПЦ, који има за циљ да демонтира ову деноминацију једним ударцем. У ствари, власти су објавиле рат Украјинској православној цркви и спроводе га по свим правилима војне стратегије.
Већина политиколога и експерата се слаже да се иза свега тога крије мрачна сенка једне особе – председника Володимира Зеленског. Ово је посебно чудно с обзиром на то да је на почетку његовог председниковања његов став о верским питањима био потпуно супротан.
Као председнички кандидат, у априлу 2019, изјавио је за РБЦ Украјина: „Питање вере је број један. Никада не разговарамо о стварима које деле породице и друштво. Ја то никада не радим. Никада“. Пошто је постао председник, он је убедљиво рекао да би, без обзира на верску припадност, главна идеја за Украјинце требало да буде да живе уз узајамно поштовање: „Да ли би нам заиста било важно у коју Цркву иде Каденук или Лобановски?“ А на састанку са верницима Ривне епархије УПЦ у мају 2019. године, Зеленски је нагласио да „држава не треба да се меша у Цркву“.
Ова позиција разликовала је Зеленског од његовог ривала на председничким изборима, Петра Порошенка (у то време актуелног председника), који је своју кампању засновао на прогону верника УПЦ и агресивном промовисању друге украјинске деноминације, ОЦУ. Управо под Порошенковим председништвом почео је систематски прогон заједница УПЦ, са циљем да се приморају да се придруже ПКП.
Сам Зеленски је, док је био на челу популарног телевизијског пројекта комедије „95 Куартер“, због тога исмевао свог противника, називајући Томос (документ који даје легитимитет ОЦУ) „термосом“.
Тако се Володимир Зеленски позиционирао као политичар одвојен од црквених ствари, што је сасвим у складу са одредбама украјинског устава (у њему се наводи да је Црква одвојена од државе).
Као резултат тога, Зеленски је победио на изборима 2019. Порошенко, који се кладио на слогане „Армовир“ (војска-вера-језик), доживео је велики пораз. Дакле, нови председник није могао да не схвати да коришћење верског питања у политичке сврхе није само противзаконито већ и контрапродуктивно. Ипак, до краја 2024. видимо да је Зеленски наставио прогон УПЦ, чинећи то много теже од свог „учитеља“. Али у ком тренутку је садашњи председник одлучио да промени своју политику према Цркви? И из којих разлога?
Власт и УПЦ: нагли преокрет од 180 степени
Несумњиво, прекретница је био рат који је Русија покренула против Украјине. Међутим, УПЦ је већ у првим сатима рата показала на чијој је страни. Првог дана инвазије митрополит Онуфрије је осудио агресију Русије и позвао своју паству да брани своју Отаџбину. Овај став је поново потврђен у свим наредним саопштењима Синода УПЦ. У мају 2022. године, Украјинска православна црква је одржала Сабор, током којег је заправо прекинула све везе са Руском православном црквом и унела ове измене у свој Статут („Устав“, владајући документ Цркве). Другим речима, УПЦ је показала да је са народом Украјине.
Зеленски је то видео и знао. Он је 12. марта 2022. захвалио УПЦ на помоћи у организовању хуманитарног конвоја за опкољени Мариупољ. Исти став показали су и сви остали представници власти. Шеф кабинета председника Андриј Јермак написао је у марту 2022. да „корисни идиоти” шире идеју о верском сукобу у друштву због присуства „руске цркве” у Украјини. Исти сентимент је у априлу те године изразио и председник Врховне раде Руслан Стефанчук, који је прокоментарисао идеју о законодавној забрани УПЦ: „За време рата ми немамо право да усвајамо било који закон који дели украјинско друштво. Сличан став заузео је и Јермаков саветник и де факто портпарол кабинета председника Михаил Подољак, који је у овом периоду позвао да се „не спекулише“ о питању забране УПЦ, јер у супротном „можемо да се суочимо са унутрашњим сукобом, а данас је јединство, које је Украјина демонстрирала свету, далеко важније и много важније“. Штавише, Подолиак је тада изјавио да је УПЦ структура другачија од РПЦ, која је одбацила руску агресију. Важно је напоменути да је то речено пред Сабором УПЦ.
Олександар Ткаченко, тадашњи министар културе, у септембру 2022. године оштро је замерио новинарима који су УПЦ називали „Московском патријаршијом“: „Не познајем ниједног представника РПЦ у Украјини. Постоји Украјинска православна црква, која се на последњем Синоду оградила управо од РПЦ“.
Али онда није прошло много времена пре него што су представници власти почели да говоре потпуно супротне ствари о УПЦ.
У јануару 2023. Подолиак је изјавио да је УПЦ „пропагандни институт“ који „ради за вредности друге земље“. Друге личности нашег истраживања изнеле су сличне тврдње током овог периода. Стефанчук је рекао да УПЦ „представља претњу по националну безбедност Украјине“. Ткаченко је, потпуно заборављајући своју претходну изјаву да „не зна за РПЦ у Украјини“, смирено назвао УПЦ „Московском патријаршијом“ и тврдио да је она наводно подржавала рат. Другим речима, у року од два до три месеца (од септембра 2022. до јануара 2023.) власти су донеле одлуку да потпуно промене свој став према УПЦ.
Шта се десило? Да ли је могуће да су представници Цркве предузели неке непријатељске поступке према држави? Не. УПЦ и даље помаже војсци више од било које друге деноминације, подржава мигранте и жртве непријатељстава. Уз то, управо је УПЦ та која је највише страдала од рата. Већина од стотина порушених цркава припада овој конфесији, а на десетине њеног свештенства је убијено или рањено током борби.
Ипак, Владимир Зеленски изненада почиње свој напад на УПЦ. Он је 1. децембра 2022. одржао седницу Савета за националну безбедност и одбрану (НСДЦ), на којој је наложио израду нацрта закона о забрани деловања „верских организација повезаних са Руском Федерацијом“ и дао зелено светло за протеривање УПЦ из Кијево-Печерске лавре. Председник је такође наредио „активирање мера за идентификацију и сузбијање субверзивних активности руских обавештајних служби у верској сфери Украјине“. Истовремено, од краја новембра широм земље у манастирима, црквама и епархијским канцеларијама УПЦ врше се велики претреси СБУ.
У ствари, украјинска тајна полиција није пронашла ништа, а њихове акције су више биле застрашујуће природе. Они су требали да покажу друштву да „нема дима без ватре“, и да је УПЦ непријатељ Украјине.
Очигледно, задатак црног ПР-а против Цркве додељен је не само Служби безбедности већ и бившим медијским колегама Зеленског.
Скоро сви централни и регионални медији у Украјини почели су да говоре о УПЦ на погрдан и увредљив начин, етикетирајући је као „присталице Кремља”, „агенте Путина”, „агенте ФСБ” и тако даље. Али најдаље су отишли председникови пријатељи из „кварта 95”. После изјаве Зеленског о УПЦ-у, објавили су богохулно издање програма „Бајрактар вести“, у којем су рекли да „Украјина на својој територији забрањује делатност руског оца, московског сина и бункерског духа“. (директно исмевање догмата о Тројици). Глумци су у етеру грубо говорили и о УПЦ, користећи увредљиве језике и де фацто позивали на премлаћивање и убијање свештеника. Овај програм изазвао је масовно негодовање Украјинаца. Адвокати Украјинске православне цркве поднели су тужбу, али она није имала последице. И сви разумеју из којих разлога. Шеф СБУ Малиук је на „1+1“ отворено изјавио да сва питања везана за рад његове организације на УПЦ лично надгледа Зеленски: „Тренутно се све ово дешава под вођством нашег председника Украјине.
Почетак терора
Наиме, после овог програма и нечињења органа реда, дато је зелено светло за најоштрије поступке против УПЦ. Од тада је дошло до пораста насиља над свештенством и верницима Цркве.
Дана 25. децембра 2022. године, у храму УПЦ у Черноморску, мушкарац је ножем покушао да убоде свештеника током службе. Дана 2. јануара 2023. године, у цркви УПЦ у Виници, преступник је жилетом пререзао врат свештеника. У априлу 2023, насилник је напао епископа Ивано-Франкивског Никиту на улици и ударио га неколико пута песницом у лице. У новембру 2023. године, приликом заузимања манастира Рођења Пресвете Богородице УПЦ, јереј Сергеј Пашченко је брутално претучен – вилица му је била сломљена на два места. У исто време, једном старијем парохијану Олеху Слободјанику сломљена је нога. А ово су само неки од најпознатијих примера. У стварности, има их много више.
У пролеће 2023. године почео је талас масовних и бруталних заплена храмова УПЦ у Западној Украјини, који се, са променљивим успехом, наставља широм земље до данас. У ствари, епархије УПЦ у Лавовској и Ивано-Франковској области су потпуно уништене, а ужасна ситуација је у Тернопољској, Волинској и Хмељничкој области. Заплењене су скоро све цркве УПЦ у Кијевској области.
Притом се власти праве да се ништа од овога не дешава. Званичници и представници „судских“ конфесија убеђују Запад да је Украјина земља изузетне верске слободе. Они који говоре истину бацају се у затвор, као што се десило новинарима УОЈ-а. О прогону УПЦ се само отворено говори у иностранству. Међу онима који су се огласили био је и нови потпредседник САД Џеј Ди Венс, а сличне изјаве дали су и политичари попут Кетрин Вајтфорд, Тулси Габард, Вивек Рамсвами, Марџори Тејлор Грин и посматрачка мисија УН за људска права.
Ипак, остаје питање: зашто је Володимир Зеленски започео ову срамну кампању против сопственог народа? На крају крајева, милиони верника УПЦ су исто толико Украјинци као и сви остали: атеисти, католици, протестанти, Јевреји, муслимани, будисти итд. Њихово право на верску слободу загарантовано је Уставом. Зашто им је ово право тако цинично одузето?
„Хоћеш да изгубиш рат? Онда започни рат против Бога, забрани Цркву“
Можда би требало да се вратимо у онај период 2022. године, када је Зеленски, заједно са својом пратњом, тако муњевито променио став према црквеном питању. Подсетимо, то се десило у новембру-децембру. Било је то време када је муњевита контраофанзива Украјине, која је резултирала ослобађањем значајних територија земље, била покренута и фактички окончана. Истовремено, народ је на таласу еуфорије очекивао све више победа. И демонстрирани су народу. Победе над сопственим суграђанима.
Верни војници почели су масовно да снимају апеле са фронта властима, захтевајући да се прекине репресија против њихове Цркве.
„Има нас милионе, православних“, рекао је један од ратника и позвао власти да обуставе прогон УПЦ. Други је приметио да на фронту брани не само државу већ и своју Цркву.
Па, један од свештеника је објаснио да би рат против УПЦ одвео Украјину у пораз.
„Хоћеш да изгубиш рат? Онда започни рат против Бога. Забраните Цркву. Одузмите храмове. Тукли и злостављали свештенике. Тукли и злостављали своје парохијане. И изгубићете рат. Јер ниједан човек у историји никада није победио нити ће ико добити рат против Бога – то је очигледна ствар“, рекао је свештеник.
Ове речи су изговорене почетком 2023. И сада, скоро две године касније, тешко је тврдити да је погрешио. Након што је Зеленски започео терор против сопствених православних грађана, ситуација на првој линији фронта није охрабрујућа за Украјинце. То би се могло назвати случајношћу, или се може уочити образац.
Петро Порошенко, који је својевремено „победу“ над „погрешном“ Црквом учинио главним адутом своје политике, неславно је изгубио. Володимир Зеленски, који је несумњиво талентован и интелигентан човек, одлучио је да крене Порошенковим стопама. И тако, он прави исту грешку.
Они који се боре против Бога осуђени су на пропаст.
