Плејоф на једном школском игралишту
И тако, имамо ситуацију у једној лозничкој основној школи.
Прво смо чули да директорка школе покушава да утиче на ученике и родитеље да уместо веронауке као изборни предмет узму грађанско васпитање.
И наравно да је то и Уставом и законом забрањено, све и да нема просте људске пристојности и здравог разума. Али, опет, усудила се, кажу у епархији, о чему је обавештено Министарство образовања. Жалба је одбачена као неоснована.
Међутим, директорка и колектив „узвраћају ударац“. Кажу, то је због школског игралишта око ког никако да се договоре с представницима Цркве. Они на (својој, ма како то неки медији представљали) парцели хоће да направе паркинг.
А пре неколико дана, на празник највећег спрског учитеља, просветитеља и светитеља, чујемо – та иста директорка, „на основу одлуке целог колектива школе“, забранила је свештеницима да на славу свих школских установа у Срба уђу и благослове славске дарове и све под кровом.
Нико их није звао, кажу. Ево дела њиховог саопштења којим би да зауставе “тенденциозне и неосноване реакције“:
„Током дана Савиндана, представници локалне Цркве посетили су школу без претходног позива и изразили намеру да обаве верски обред. Директорка је, поступајући у складу са раније донетом одлуком школе, одбила ту иницијативу, али је госте примила уз дужно поштовање и љубазност, понудивши им освежење. Поступак представника Цркве сматрамо непримереним и прекорачењем мере, свесно усмереним ка продубљивању подела и нарушавању односа у заједници, што је посебно изненађујуће имајући у виду њихову улогу у друштву као носилаца моралних и етичких вредности.“
Шта је ту тачно непримерено и прекомерно?
Осим оног што је златним речима изрекао академик из Лознице: „Србин забранио Србину да благосиља светосавску децу“?
Искрено, били смо запрепашћени.
Без обзира ко је био непријатан, а ко љубазан, ко је кога пријавио инспекцији, а ко кога тужио суду - још једном смо се уверили колико је људско расуђивање кратковидо и приземно.
Много је буке, неузвишених интереса и празнословља.
Верујемо да је веронаука нешто што треба да нас, у најмању руку, учи главним премисама вере и нашој богатој традицији у исповедању и живљењу те вере. Значи и нашој култури, ономе што би историја волела да може да нас научи.
Веронаука треба да буде више од изборног предмета, требало би је слушати као редован предмет – део опште културе и образовања, мада се не мора обавезно оцењивати.
Човек који о свом народу не зна довољно, а убеђен је да зна све, и не жели да схвати зашто свештеник који на празник светог Саве дође у школу, треба (без обзира на све друго) у најмању руку тада да благослови хлеб и вино...
Па, такав човек тешко да је толерантан и конструктиван грађанин, колико год да га је томе учило све грађанско васпитање овога света.
Крсна слава је интегрални део живота православних Срба толико посебан, да је чак заштићена као јединствен део светске духовне баштине.
Шта је директорка са све колективом постигла тиме што је одбила свештенике? Шта је доказала? Сачувала је „достојанство“?
Да ли је тиме решила проблем или је створила нови? Без обзира на верске ставове и лични анимозитет, зар не треба мислити о томе шта је исправно?
И све то на школски празник, у школи, пред децом?
Чему тако учимо децу, каквим примерима?
Да ли ћемо децу учити својим примером доследно ономе што стоји у школском градиву?
Зар су свештеници доласком да предложе обред на било који начин угрозили децу? Озбиљно?
Деци је, на дан светог Покровитеља свег српског школства, ускраћен благослов Цркве коју је тај Покровитељ основао, која је оснивач и претеча установе у којој радите – у којој треба да стасају наша деца и где се негује наша будућност.
И то у граду где званично више од 90% ученика учи веронауку.
Какав роман апсурда!
