Заштита вере

Пета блокада за годину дана: Зашто СПН тужи Службу безбедности Украјине

18 Januar 15:53

152

Аутор: Novosti

UOJ files a lawsuit against the SBU. Photo: UOJ

Разлажемо зашто је одлука о блокирању православних сајтова незаконита и правно неоснована.

Државна служба за специјалне комуникације Украјине издала је 10. јануара 2025. налог украјинским интернет провајдерима да блокирају веб страницу Савеза православних новинара (УОЈ). Како наводи служба, ова акција је предузета на захтев Службе безбедности Украјине (СБУ). Ово је пети пут да је веб локација блокирана за нешто више од годину дана. Сваки пут, УОЈ је био приморан да промени свој домен да би наставио са радом. Власти сада циљају на домен спзх.еу.

Претходне блокаде су се дешавале на следећи начин:

децембар 16 2023: spzh.news
март 13 2024: spzh.media
септембар 12 2024: spzh.live
новембар 15 2024 spzh.life

Проблем није само у техничким напорима или финансијским трошковима потребним за враћање функционалности веб локације. Веће је питање зашто се те блокаде уопште дешавају. Само 2024. године, блокирани су сви главни православни сајтови у Украјини који покривају живот Украјинске православне цркве (УПЦ) – укључујући њену званичну веб страницу (!).

Штавише, ни државни званичници ни безбедносне агенције нису дали никаква објашњења новинарима о разлозима ових блокада. Нема судских пресуда, нема званичних писама СБУ редакцијама у којима се објашњавају њихове радње, па чак ни изјава органа за спровођење закона на друштвеним мрежама (иако су налози СБУ на друштвеним мрежама веома активни и богати садржајем).

Из тог разлога, УОЈ је одлучио да више не може да ћути као одговор на такве поступке СБУ. Правни тим платформе подноси ствар на суду, захтевајући од СБУ да објасни зашто се они који су задужени за поштовање закона упуштају у оно што се чини очигледном незаконитошћу. При томе се УОЈ не брани само. Овај правни случај представља преседан. Ако суд пресуди у корист СЈП, влада ће бити у обавези да укине блокаду са званичног сајта УПЦ и свих других платформи које бране Цркву. Док ови сајтови (као што је УОЈ) настављају да раде, читаоци су приморани да користе ВПН-ове за приступ свом садржају, што није увек згодно.

Неки ће можда тврдити да је наш став неоснован, сугеришући да СБУ, делујући у интересу националне безбедности, може да блокира медије „без дужног поступка“. Да бисмо ово решили, хајде да испитамо шта украјински закони и закони ЕУ, као и судска пракса, кажу о овом питању.

Шта каже украјински закон

Према члану 34 Устава Украјине:
* „Свакоме се гарантује право на слободу мисли и говора и на слободно изражавање својих ставова и уверења. Свако има право да слободно прикупља, чува, користи и шири информације усменим, писменим или другим средствима по свом нахођењу.“*

*„Остваривање ових права може бити ограничено законом у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавног поретка, ради спречавања немира или злочина, заштите здравља становништва, заштите угледа или права других лица, спречавања објављивања поверљивих информација добијених или подршке ауторитету и непристрасности правде*.

Поставимо једноставно питање: да ли вести и чланци УОЈ (или, на пример, званичног сајта УПЦ) подстичу неред или злочин? Да ли штете јавном здрављу? Јасно је да немају. Можда штете угледу појединаца или организација умешаних у верски мотивисане злочине. Међутим, то је питање на тим појединцима, а не на новинарима.

Члан 15 Устава Украјине каже:
*"Друштвени живот у Украјини ће се заснивати на принципима политичке, економске и идеолошке разноликости. Држава не признаје ниједну идеологију као обавезну. Цензура ће бити забрањена. Држава гарантује слободу политичког деловања, које није забрањено Уставом и
законима Украјине."*

Вреди подсетити на кривичне случајеве које су покренули истражитељи СБУ против новинара УОЈ-а, у којима се ОЦУ назива „државним атрибутом“. Можда су исти појединци написали наредбе за блокирање православних веб-сајтова – појединци који нису свесни да Украјина нема „обавезне“ идеологије или конфесије и да је цензура уставом забрањена. Блокирање веб локација је, неоспорно, цензура.

Члан 4 украјинског Закона „О медијима“ наводи да су активности у медијској сфери *„засноване на принципима слободе изражавања, слободе ширења, размене и пријема информација. Забрањена је цензура. Незаконито мешање у рад медијских субјеката од стране државних органа, локалних самоуправа, јавних удружења, политичких партија, власника других релевантних субјеката или других релевантних субјеката није дозвољено.“

У пракси, ово је јасно кршење овог члана. Блокирање сајтова представља очигледну цензуру и незаконито мешање државних органа у медијске активности.

Шта каже међународно право

Према члану 10 *Конвенције за заштиту људских права и основних слобода*:
*"Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу мишљења и примања и преношења информација и идеја без мешања јавних власти и без обзира на границе."*

Блокирањем сајта УОЈ-а крше се права десетина или чак стотина хиљада читалаца у Украјини који због „мешања јавних власти“ нису могли да приступе одређеним информацијама.

Разумемо да би критике власти и ОЦУ од стране УОЈ могле да изнервирају званичнике, али хајде да размотримо следеће чињенице:

Европски суд за људска права (ЕЦХР) пресудио је у случајевима као што су *Фатуллаиев против Азербејџана* и *Хандисиде против Уједињеног Краљевства* да се, према ставу 2 члана 10 Конвенције, слобода изражавања примењује не само на „информације“ или „идеје“ на које се гледа позитивно или се сматра неувредљивим, већ и на оне који вређају, шокирају државу или било који сегмент. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отвореног ума, без којих „демократско друштво“ не може постојати.

УОЈ пориче да је било кога вређао, шокирао или узнемиравао. Али чак и да јесте, држава не може да прибегне цензури.

У *Декларацији Комитета министара Савета Европе о људским правима и владавини права у информационом друштву* (28. мај 2003.) стоји:
*„Слобода изражавања, информација и комуникације мора се поштовати иу дигиталном иу недигиталном окружењу и не сме бити ограничена.“* Такође се наглашава да *„државе чланице морају да подрже и унапреде правне и практичне мере за спречавање јавне и приватне цензуре.“*

Принцип 3 Декларације прецизира:
*„Државни органи не смеју, општим мерама блокирања или филтрирања, ускратити јавности приступ информацијама и другим облицима комуникације на интернету, без обзира на границе.“*

У декларацији се такође наводи да неке земље блокирају приступ домаћим или страним веб страницама из политичких разлога, што представља облик претходне државне контроле и треба га оштро осудити.

**Одредбе за уклањање садржаја**

Став 2 члана 10 *Европске конвенције о људским правима* дозвољава мере за уклањање нелегалног интернет садржаја или блокирање приступа њему, али само ако су *"надлежни национални органи донели претходну или коначну одлуку о његовој незаконитости."*

Принцип 3 Декларације Комитета министара појашњава да државе могу да предузму такве мере само *„након претходне или коначне одлуке надлежних државних органа којом се потврђује њена незаконитост по кривичном, грађанском или управном закону.“* То обично укључује судске мере за спречавање ширења нелегалног садржаја на интернету.

До данас није донета ниједна таква одлука у вези са УОЈ или другим православним сајтовима.

**Препоруке парламента ЕУ**

У Препоруци 2008/2160(ИНИ), коју је Европски парламент усвојио 26. марта 2009. године, државе чланице су позване да:
* „Обезбедите да слобода изражавања не буде произвољно ограничена од стране државе или приватних субјеката и избегавајте било какве законодавне или административне мере које би могле да имају 'застрашујући ефекат' на слободу говора у свим њеним облицима."*

**Упутства УН**

У Општем коментару бр. 34 на члан 19 *Међународног пакта о грађанским и политичким правима* (усвојеном на 102. седници, 11–29. јула 2011.), Комитет УН за људска права је навео:
*"Није дозвољено забранити веб страницу или систем за дистрибуцију информација само зато што може садржати критику владе или политичког или друштвеног система који подржава."*

У наставку наводимо принципе и одлуке које се могу директно применити на ситуацију са блокирањем СЈП и других православних сајтова.

Европска судска пракса

Европски суд за људска права (ЕЦХР) јасно је изразио свој став о незаконитим блокадама веб страница у случајевима као што су *Ахмет Иилдирим против Турске* и *Ценгиз и други против Турске*.

У првом случају, држава је блокирала веб страницу у власништву Ахмета Јилдирима на основу кривичног поступка у вези са вређањем сећања на председника Ататурка.

У другом случају, Турска је блокирала Ценгизов Јутјуб канал, такође због критика Ататурка.

ЕЦХР је утврдио да је држава у овим случајевима прекршила права блокирањем веб сајтова у оквиру кривичног поступка због присуства потенцијално незаконитих материјала.

Поред тога, Википедија је поднела тужбу против Турске Европском суду за људска права због двогодишње забране сајта у земљи.

Дана 26. децембра 2019. пленарна седница Уставног суда Републике Турске, пре него што је ЕСЉП донео одлуку, донела је одлуку да блокирање приступа Википедији представља кршење слободе говора. Шест од десет судија гласало је за ову пресуду.

Предмет је Уставни суд прихватио на разматрање 11. септембра на основу приватне тужбе Фондације Викимедија у мају 2017. године након што је суд у Анкари одбацио њену пријаву.

Важно је напоменути да је овај случај постао популаран тек након што је ЕСЉП прихватио притужбу Фондације Викимедија о блокирању Википедије од стране Турске. Фондација је покренула жалбу јер је турски правосудни систем игнорисао њен захтев више од две године. Европски суд за људска права је прихватио случај почетком јула 2019, дао му статус приоритета и дао турској влади два месеца да достави документацију. Европски комесар за људска права је 18. новембра 2019. године поднео анализу стања људских права у земљи, тврдећи да *„Турски правосудни систем за заштиту људских права треба комплетну ревизију.“*

Национална пракса

Дана 27. новембра 2024. године, Кијевски окружни управни суд, у предмету број 320/43973/24, поништио је одлуку Државне службе за посебне комуникације да блокира веб страницу *Украјинске националне лутрије*.

Закључци

Устав Украјине и међународно право изричито наводе да су цензура и неоправдано кршење слободе говора од стране државе незаконити.
Пракса Европског суда за људска права, па чак и украјинских судова, показује да правосудни органи приморавају државне техничке службе да врате приступ нелегално блокираним веб локацијама.
У случају Турске, локалне судије су почеле да предузимају радње тек након што су поднесене жалбе Европском суду за људска права. Иако не правимо никакве инсинуације, вреди напоменути да Украјинци и Турци деле неке сличне особине у свом националном менталитету.

Најважнији закључак: блокирање УОЈ и других православних сајтова је потпуно противзаконито и политички мотивисано. Ако судије поштено извршавају своје дужности, ограничења за православне ресурсе морају бити укинута.

---