Глава УГЦЦ открива своју руку
У недавном интервјуу, поглавар УГЦЦ Свјатослав Шевчук дао је неколико изјава које помажу да се разјасни шта се дешава и зашто се УПЦ суочава са таквим прогоном.
Почетком 2025. године Иоутубе канал РБЦ-Украјина објавио је интервју са поглаваром украјинских католика православног обреда Свјатославом Шевчуком.
Једна од тема о којој се разговарало било је могуће уједињење православних и гркокатолика у Украјини. Увод домаћина РБЦ-Украјина о овом питању био је прилично откривајући. Један од њих је рекао следеће: „Пре извесног времена сам у незваничном разговору (није забележено – прим. аут.) од једног од представника садашњег владајућег тима чуо оцену која је сугерисала да ће до тог уједињења (православаца и католика – прим. аут.) вероватно доћи и да томе треба тежити. Нацртао се временски оквир од 30 до 40 година од сада.
Ове речи неименованог званичника није могуће ни потврдити ни демантовати. Водитељ је напоменуо да ова особа заузима веома високу позицију, али како год било, мало је вероватно да неко на власти у Украјини размишља тако далеко унапред. Међутим, несумњиво је да се расправе о уједињењу воде у највишим ешалонима украјинске моћи. И Свјатослав Шевчук је можда свестан тога. Због тога је пожурио да увери саговорнике да се не воде никакви преговори о институционалном уједињењу. Цитат: "Што се тиче потенцијалног уједињења, не бих био толико оптимистичан и не бих постављао никакве временске оквире. Јер данас не видим ни почетак било каквог дијалога о уједињењу. Рекао бих да данас претежно радимо на сарадњи."
Шевчукова превара
Наравно, Свјатослав Шевчук је лажирао када је тврдио да нема дијалога о уједињењу. Још пре стварања ОЦУ, гркокатолици су на њен настанак гледали у контексту будућих процеса уједињења. У априлу 2018, када су преговори о стварању ОЦУ између Порошенкове администрације и Фанара већ били у пуном јеку, Шевчук се састао са тадашњом америчком амбасадорком у Украјини Мари Јованович и изразио чврсту подршку пројекту ОЦУ. Тада је поглавар УГКЦ изјавио да је стварање ПЦУ само први корак ка постизању јединства „Црква Владимировог крштења“ у „Јединственој помесној Кијевској цркви“, а да је „следећи корак екуменски дијалог између УГКЦ и уједињеног украјинског православља у циљу обнављања првобитне Цркве ове цркве“.
Ево шта је у октобру 2018. рекао једна од кључних личности УГЦЦ, председник Украјинског католичког универзитета Борис Гуџиак: „За гркокатолике је важно да када се украјински православни уједине, постоји нада да ће са једном црквом бити лакше да се укључе у теолошки, духовни и екуменски дијалог.
У фебруару 2019. године, дакле само месец дана након стварања ПКП, председник Комисије УГКЦ за јединство хришћана Ихор Шабан је изјавио: „Ово такође објашњава нашу тренутну жељу да одмах започнемо преко потребан дијалог са нашом сестром – Украјинском православном црквом. Трагање за начином да се обнови јединство унутар тренутно подељеног, логичног процеса, Кијевске цркве је“.
Дана 26. октобра 2021. године, представници УГЦЦ, Фанара и ОЦУ одржали су у Кијеву међународну екуменску конференцију под називом „Католичко-православни документи и њихова рецепција у Украјини“. Говорећи на овој конференцији, С. Шевчук је рекао: „Мислим да је овде све речено. Циљ екуменског дијалога није само сарадња већ и обнављање заједништва. Дакле, када је С. Шевчук лагао: тада или сада? Међутим, ово није толико важно.
„Дубоки процеси“ уједињења
Кључна ствар коју треба приметити у недавном интервјуу Свјатослава Шевчука је да он верује да уједињење деноминација не би требало да буде само на административном нивоу; него ПКУ и УГЦЦ морају постићи јединство „у дубоким процесима“. Он је навео: „Ако желимо да изградимо само институционалне механизме без дубоких уједињујућих покрета, онда ће им или недостајати темељ или ће довести до неке друге цркве“.
Као што је познато, темељ сваке верске заједнице је њена доктрина. Људи који декларишу своје јединство морају исповедати исте догматске истине.
Сам Шевчук је у интервјуу за доњецку телевизију пре Евромајдана тврдио да се УГЦЦ придржава православне доктринарне теологије. Међутим, Украјинска унијатска црква је само део католичке цркве, где православни догмати не постоје. Лако је претпоставити да је таква очигледно лажна изјава била једноставно Шевчуков покушај да „освоји” источне земље Украјине, где УГЦЦ никада није била присутна.
Сада се, чини се, ради о томе да православни хришћани прихватају католичке догме, од којих су најистакнутије учење о ходу Светога Духа од Сина Божијег и примату папе над свим хришћанима. Сами унијати су прихватили ове догме још 1596. године приликом потписивања Брестске уније. Од православља су задржали само спољашњи облик, ритуал, и то само због папине попустљивости према источњачким „шизматицима“ (термин који католици користе за православне хришћане).
Ево цитата из папског устава „Магнус Доминус“ од 21. јануара 1596. године, у којем је папа потврдио унију са издајницима православља из украјинских земаља Пољске Комонвелта: „Овим декретом прихватамо преподобну браћу, Михаила Архиепископа – Митрополита који живи у Руској земљи, и свих осталих руских пољских митрополита. краља, у крило Католичке Цркве, као наши чланови у Христу. И као сведочанство такве љубави према њима, по апостолској наклоности, дозвољавамо и дозвољавамо им да и даље користе све свете обреде и церемоније које примењују у богослужењима и пресветој литургији, као и у другим сакраментима и светим обредима, и не потврђују ове вере и вере. ометају општење са римском црквом“.
Другим речима, Шевчукова изјава о „дубоким процесима“ могла би да укаже на то да се у оквиру глобалног екуменског покрета између Фанара и Ватикана не разговара само о симболичним заједничким молитвама или јавним изјавама, већ о истинском отклону од православне доктрине.
Почетком маја 2023. Патријарх Вартоломеј је посетио Италију. Програм посете је био прилично елоквентан наслов: „Два брата, једна вера“. Формално, ово се односи на чињеницу да и Рим и Цариград сматрају апостоле Петра и Андреја оснивачима својих хришћанских заједница. Али то је и наговештај према Вартоломеју и Фрањи, који су се више пута називали браћом. Али да ли деле исту веру?
Патријарх Вартоломеј је у јуну 2023. године послао писмо папи Фрањи, које је садржало следеће речи: „Сигуран сам да ће, док буду заједно корачали овим путем, католици и православци стећи дубље разумевање веза које их већ везују у вери, нади и милосрђу, како би били охрабрени да истрају на овом путу који води до пуног и видљивог.
Могући модел „фундаменталног“ јединства
Како Ватикан и Фанар могу доћи до заједничке вере? Очигледно, модел у којем се декларира доктринарно међусобно разумевање би изгледао отприлике овако: католичка догма филиокуе (Свети Дух исходи од Оца и Сина) би једноставно била остављена по страни, уз тврдњу да је Једна Црква толерисала ово учење отприлике 500 година током првог миленијума. Источни и неки западни теолози су писали расправе против ове доктрине, заговорници филиокуе су одговорили, али је Црква остала јединствена. Могло би се правити да се сада враћамо у овакво стање.
Догма о папској супремацији је нешто компликованија. Али чак и ово се може решити. На пример, православци би ову надмоћ сматрали приматом части, док би је католици видели као примат ауторитета, али би се и једни и други претварали да се слажу једни са другима. У фебруару 2021. године, на конференцији о православно-католичком дијалогу „Изазови и изгледи православно-католичког теолошког дијалога“, фанарски архиепископ Јоб (Геча) је рекао да проблем није у примату папе, већ у томе како се овај примат спроводи.
„Православни немају проблема са првенством Римске цркве јер ова Црква, према патристичким и канонским предањима, председава у љубави... Дакле, са православне тачке гледишта, првенство Рима није проблем... Питање је како ће се то првенство применити у пракси“, рекао је Геча.
Оно што присталице екуменизма радије не помињу јесте да католици не намеравају да повуку анатеме на све оне који не прихватају папски примат као ауторитет, нити на оне који одбацују филиокуе. Али осим догматике, постоји огроман број других неслагања између православних и католика, од потпуно различитих схватања спасења до суштински различитих погледа на праксу молитве. Ово, без сумње, заслужује посебну и детаљнију расправу.
Овде се, међутим, усредсредимо на још једну примедбу Свјатослава Шевчука у интервјуу за РБК-Украјина: „Наш програм за тражење јединства међу хришћанима Украјине има за циљ спровођење на локалном нивоу оних споразума који су већ постигнути између Католичке и Православне Цркве на универзалном нивоу.
Шевчук је говорио о раду заједничке фанар-ватиканске комисије коју предводе надбискуп Јоб (Геча) и кардинал Курт Кох. Поглавар УГЦЦ је навео да је у раду комисије укључен и представник УГЦЦ Иван Датско. Међутим, ПКП нема представника у комисији јер ПКП још није призната од осталих Помесних Православних Цркава. Али када, како каже Шевчук, буде призната ОЦУ, „онда ћемо оно што је тамо (између Рима и Фанара – прим. аут.) постигнуто моћи успешно да применимо овде, на нивоу Украјине“.
Доња линија
Из свега овога произилази следећа слика.
Прво, неки договори су већ „постигнути” између Ватикана и Фанара, о којима још не знамо, али можемо само да нагађамо. Друго, ови споразуми треба да се спроводе „на нивоу Украјине“. односно
Украјина се посматра као полигон за тестирање екуменских споразума између папе Фрање и патријарха Вартоломеја.
УГЦЦ и ОЦУ треба да спроведу „пробну вожњу“ ових већ постигнутих договора. Треће, спровођење овог процеса отежава чињеница да ПКП није призната од стране многих помесних православних цркава.
Могло би се онда поставити једноставно питање: шта спречава Помесне Цркве да признају ПКП? Углавном, чињеница да Украјинска православна црква није део пројекта ПКП. Да је УПЦ пристала, питање неканоничности епископских хиротонија у ОЦУ не би се сагледавало тако оштро, а злоупотреба овлашћења патријарха Вартоломеја била би затворена на очи, а многа друга питања била би решена. У том случају, схема уједињења православних и католика, како је изнео Шевчук, већ је могла да се оствари.
Може ли то бити разлог зашто се Владимир Зеленски тако драматично трансформисао од некога ко је на почетку свог председниковања обећао да се неће мешати у верска питања у жестоког прогонитеља Цркве Христове? Да ли је због тога покренут прогон УПЦ и њено приказивање као непријатеља народа?
Чини се да је непоколебљивост УПЦ у својој вери и неспремност да се поклони моћницима овога света последњи бастион који стоји на путу покатоличавања Украјине. Оно што пољски племићи нису успели да постигну у 16. и 17. веку, садашње украјинске власти се надају да ће остварити данас. Једина разлика је у томе што су тада Пољаци били побожни католици и извршавали папин задатак „спасавања источњачких расколника“. Данас је потребна унија са православнима Украјине да би се убризгала свежа крв у распадајуће тело Ватикана, који убрзано губи ауторитет и вернике у Европи. Потребан је и патријарху Вартоломеју – да учврсти свој статус „Првог“ у православљу.
Али све ово се односи на политику, а не на веру. Међутим, расветљава оно што се данас дешава око УПЦ.
Крајње је време да се коначно искрено призна: Црква у Украјини није прогањана зато што је наводно део Руске православне цркве, нити зато што је наводно недовољно патриотска, већ зато што остаје верна православљу.
