Бугарски покушај раскола: неуспела имитација Украјине?
Бугарске власти су пред дилемом: легализовати старокалендарску шизматичку православну структуру или не?
Одлука бугарског Врховног касационог суда да региструје „Бугарску православну старокалендарску цркву“ била је потпуно изненађење за спољне посматраче (као што смо ми). Очигледно и за Бугаре. У јавном и црквеном пољу земље ова одлука изазвала је буру негодовања – како канонске бугарске цркве, тако и неких политичких и друштвених снага.
После 15 година правних битака, старокалендарци су добили званично признање, што многи сматрају, прво, угрожава јединство Бугарске православне цркве, а друго, слаби њен утицај на процесе који се дешавају у земљи. Шта је довело до ове одлуке, и какве последице она има за православне Бугаре? Хајде да покушамо да разумемо.
Правна правда или удар на канонску Цркву?
Главни разлог одвајања старокалендараца од Бугарске патријаршије била је реформа црквеног календара из 1968. године, која је на крају довела до стварања алтернативне црквене структуре 1990. године (тако да је 22 године све било у реду, али је онда неко одлучио да се ситуација мора променити). Старокалендарска црква до данас има три „епископа“, један манастир са 60 монахиња и 18 парохија, укључујући и катедралу у Софији. Заједницу предводи „митрополит“ Фотије Тријадички.
Од 2009. године „Старокалендарска црква“ је чинила све да добије регистрацију, али безуспешно. Међутим, бугарски Врховни касациони суд је 31. децембра 2024. године, поништивши одлуке Софијског градског и Апелационог суда, дозволио регистрацију старокалендарске православне цркве. Суд је приметио да регистрација нове верске заједнице није нарушила права канонске Бугарске православне цркве и њених чланова. У пресуди је истакнута историјска и духовна улога Бугарске патријаршије, која је вероватно имала за циљ да "смири" незадовољне странке. Међутим, мало је вероватно да ће судско признање права на постојање заједнице која се придржава другачијег календарског стила донети мир. Ова одлука уклања административне и правне баријере које ограничавају делатност старокалендараца у Бугарској. Другим речима, расколници сада могу да траже равноправност са канонском Црквом и, у случају промене политичког руководства или курса земље, чак да тврде да су „заиста популарна“ и „најпатриотскија“ верска организација.
Реакција
Из тог разлога је Свети Синод Бугарске Патријаршије навео да је стварање паралелне јурисдикције директно кршење светих канона и претња јединству Цркве. Поред тога, сматра Синод, оваква судска одлука ствара опасан преседан, отварајући врата за регистрацију других расколничких група.
Заузврат, патријарх бугарски Даниил је нагласио да две православне цркве не могу постојати на истој канонској територији. Према његовим речима, државна легализација старокалендараца могла би да постане почетак разарања не само црквеног већ и друштвеног јединства. Јасно је да ова судска одлука може постати оруђе политичког утицаја. Како је рекао бугарски председник Румен Радев, држава мора да обезбеди услове за јединство Цркве, сматрајући претње њој претњом националном суверенитету.
Другим речима, и црквени и политички лидери одлично разумеју да „украјински сценарио“, где је црквени раскол коришћен за постизање политичких циљева, може да се примени и у Бугарској. Питање је ко и зашто би то могао да користи?
Шта је Јонко Грозев?
Одлуку о регистрацији Бугарске старокалендарске православне цркве нису донеле безличне структуре, већ конкретни појединци који раде у Европском суду за људска права. Централна личност у овом процесу био је Ионко Грозев, бугарски судија Европског суда за људска права, блиско повезан са Џорџом Сорошем и његовом организацијом „Отворено друштво”.
Јонко Грозев је именован за судију Европског суда за људска права 2015. године након што је тадашња бугарска судија у Стразбуру Здравка Калајђијева дала превремену оставку да би му ослободила место. Грозев је био директно повезан са бугарским министром правде Христом Ивановим, који је био познат по својој подршци структурама које је финансирао Сорош. Грозев је пре тога (од 1993. године) био адвокат и један од суоснивача Бугарског хелсиншког комитета (БХЦ), који је активно промовисао Сорошеве идеје „Отвореног друштва“ и финансирао га је он.
Занимљиво је да су почетком 2020. независни француски адвокати оптужили Грозева да служи Сорошевим интересима у предметима Европског суда за људска права у којима су укључене бројне европске земље. То је довело до прикупљања више од 9.500 потписа на петицији којом се тражи његово удаљење из суда због бројних сукоба интереса, који су постали рутински у његовом раду. Међутим, уместо да се суоче са казном, високи европски званичници одлучили су да именују Грозева на вишу функцију у ЕЦХР-у.
Грозев је донео одлуку да бугарски старокалендарци имају право на легалну регистрацију у земљи. Интересе старокалендараца у ЕСЉП заступала је адвокат Наташа Добрева. Њено име је још једна карика у ланцу људи који стоје иза легализације бугарског раскола. Добрева и Грозев су били не само колеге већ и дугогодишњи пословни партнери, који су заједно радили девет година, од 2006. до 2015. године, у адвокатској канцеларији „Грозев и Добрева”, заступајући интересе Бугарског хелсиншког комитета који финансира Сорош.
Дакле, одлука Европског суда за људска права у вези са бугарском шизмом очигледно укључује сукоб интереса између судије и адвоката, а приметан је и траг организација које финансира Џорџ Сорош. Поставља се питање зашто све ово треба људима који представљају ове организације?
Ко има користи од овога?
Одмах треба напоменути да пресуда Европског суда о старокалендарској цркви у Бугарској указује да од сада свака група која себе назива „православном“ може тражити легализацију, што ће несумњиво довести до даљег распарчавања верског јединства земље.
Истовремено, како наглашава Бугарска православна црква, ова ситуација би могла да доведе до нарушавања не само духовне већ и националне безбедности Бугарске. Ово је посебно тачно јер међународне структуре које финансира Сорош могу не само да интервенишу, већ ће то свакако учинити у политици земље (има много примера за то).
Штавише, овај потез за легализацију расколника је највероватније део ширег плана усмереног на слабљење канонске Бугарске православне цркве и њеног утицаја у земљи. Због тога, с обзиром на наведено, можемо извући одређене закључке из ситуације.
Прво, стварање паралелне црквене структуре у Бугарској могло би се искористити као политички притисак на БПЦ. На пример, могли би да врше притисак на Цркву у вези са признавањем ПКП, претећи да ће повући државну подршку и поверење јавности ако Црква одбије. Овај сценарио је успешно спроведен у Украјини и лако би се могао поновити у Бугарској.
Друго, регистрација старокалендарске БПЦ представља претњу јединству православних верника у Бугарској. Подела парохијана између две правно признате структуре и политичка подршка расколника ће несумњиво поткопати ауторитет канонске Цркве, која је вековима била стуб бугарског идентитета и културе. То ће постепено ослабити улогу БПЦ у друштву, чинећи је „преговарачијом“ у очима оних који стоје иза ове ситуације.
Треће, стварање паралелне Цркве отвара врата за коришћење „верског фактора“ у политичке сврхе – потпуно исти сценарио који је већ успешно примењен у Украјини. Политичари који желе да ојачају своје позиције или ослабе своје противнике могу подржати једну страну сукоба, као што је то учињено код нас. Они око Сороша добро разумеју да верски сукоби могу да постану моћно оруђе за манипулацију, доводећи до фрагментације друштва и даљег добијања свог дела „политичког колача“.
Четврто, ове закључке потврђује и сам назив који користе старокалендарци. У потпуности одражава назив канонске Бугарске православне цркве. Управо тако делују расколници у Украјини, стварајући паралелне структуре са државном подршком, а потом полажући право на цркве и манастире канонске Цркве. Даље, бугарски старокалендарци већ користе исту тактику коју су некада користили представници Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије. На пример, у недавном интервјуу, поглавар старокалендарске цркве „митрополит“ Фотије је изразио сумњу у канонску природу избора епископа Бугарске патријаршије, имплицирајући да је избор спроведен под контролом бугарских комунистичких власти. Логика такве изјаве је нама, Украјинцима, очигледна и болно позната. Према овом наративу, канонска црква се прво оптужује за зависност од државних органа, затим се њени епископи приказују као „агенти КГБ-а“, а затим на њихово место траже расколници, „праве патриоте“ – са јединим циљем да униште канонску цркву. Овај сценарио је једноставан, али добро функционише, што видимо на примеру Украјине.
Пето, регистрација старокалендарске БПЦ указује на жељу одређених сила да Цркву ставе под политичку контролу. Ова жеља би могла да доведе до катастрофе и за верски и за друштвени живот земље, јер покушаји да се Црква искористи као оруђе политичке добити прете да изазову дубоку кризу у јавном животу.
Крајем 2024. године представници Бугарске старокалендарске православне цркве су поднели захтев за регистрацију, али су 27. децембра одбијени. Разлог одбијања је, према речима министра правде, недостављање потребних докумената од стране подносилаца захтева. С обзиром на интензивну пажњу којој се овом питању посвећује, процедурално одбијање регистрације не делује баш убедљиво. Највероватније ће се „старокалендарска сага“ наставити.
Нажалост, као иу случају Украјине, у Бугарској има довољно политичара који верују да се Црква може искористити за своју корист. Они не размишљају о добру земље, о животу обичних људи, или о Цркви као верској структури. Они су спремни да све то жртвују да би задовољили своје господаре, чији је једини циљ да стекну максималан утицај и моћ, не само у једној земљи, већ широм света.
Бугарска треба озбиљно да размисли о својој будућности, јер би ускоро могла престати да буде светла...
