Шта значи рестаурација Нотре-Даме де Парис?
У Француској је отворена обновљена катедрала Нотр Дам. УОЈ је пре пет година писао зашто је изгорео. Сада је време да пишемо о томе шта значи његово поновно отварање.
Чланак "Зашто је изгорела катедрала Нотр Дам?" објављен је недуго након тог трагичног догађаја 15. априла 2019. Тада је ватра уништила све што је могла у оквиру катедрале, а да није било херојских акција ватрогасаца, овај споменик стар 850 година можда никада не би могао бити обновљен.
Главна идеја тог чланка била је да ватра може послужити као симбол европског одрицања од хришћанства. У Француској, као иу другим европским земљама, хришћанство је постало непотребно, сувишно, па су се хришћанске цркве сматрале сувишним. А ово је могао бити прави узрок пожара. Сада је, међутим, катедрала Нотр Дам обновљена. Да ли то значи да су наше претпоставке биле погрешне? Има ли још наде за препород хришћанске вере у људима? Може ли све да васкрсне у свом некадашњем сјају, баш као Нотре-Даме? Хајде да га погледамо и размислимо.
Церемонија отварања
Церемонија отварања била је велика. На догађај је позвано око 1.500 гостију, међу којима су политичари, пословни људи, јавне и верске личности. Међу њима су били председници и премијери из више од 40 земаља, међу којима су британски принц Вилијам, изабрани председник САД Доналд Трамп, актуелна прва дама Сједињених Држава Џил Бајден, немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер, украјински председник Володимир Зеленски, краљ Марока Мухамед ВИ, италијански председник Серђо Матарела и многи други.
Програм отварања Саборне цркве почео је у 19 часова 7. децембра 2024. године, а директно су га преносили ТВ канали у више од 20 земаља. Док су звона звонила, париски надбискуп Лоран Улрих симболично је са својим штапом покуцао на врата катедрале. Овај штап је необичан, направљен је од угљенисаног дрвеног елемента ентеријера, који је преживео пожар.
Затим су француски председник Е. Макрон и гости ушли у катедралу и акција је почела. Макрон се обратио присутнима говором. Иначе, питање где ће тачно одржати говор постало је камен спотицања између световних власти и католичког свештенства. Париска надбискупија је инсистирала да Макрон говори напољу, док су власти инсистирале да он одржи говор унутар катедрале. Надбискупија је тврдила да је неприкладно да председник стоји испред олтара и држи говоре, да катедрала није место за политичке прогласе. На крају, Макрон је говорио унутра.
Макронов говор
Макроновом говору је недостајала оригиналност. Он је изразио захвалност „француској нацији, свима онима који су спасли, помогли и обновили Париску цркву“, поменуо херојство ватрогасаца и указао на број од 340.000 људи из целог света који су дали прилоге за обнову катедрале. Иначе, лавовски део ових донација дошао је од неколико милијардера. На пример, породица Беттенцоурт-Меиерс, власници Л'Ореал-а, дала је 200 милиона евра. Још 200 милиона евра дошао је од Бернара Арноа, шефа ЛВМХ-а (укључујући Цхристиан Диор, Лоуис Вуиттон, Гивенцхи, Хеннесси и друге). Франсоа-Анри Пино, власник Керинга (укључујући Саинт Лаурент, Гуцци, Баленциага и друге), донирао је 100 милиона евра. Укупно је на рестаурацију потрошено око милијарду евра.
Макрон је захвалио градитељима и рестаураторима, именујући вође пројекта који су водили процес. Крај говора француског председника звучао је патетично: „Катедрала је срећна метафора онога што треба да буде нација и свет. <...> Нотре Даме нам говори да су наши снови, чак и наши најлуђи снови, могући само кроз вољу сваког појединца и посвећеност свих. <...> Звона ће зазвонити, оргуље ће се пробудити, верни ће доћи на молитву, свет ће видети саборну цркву обновљену и преображену. И морамо да ценимо ову лекцију крхкости, понизности и одлучности и да никада не заборавимо колико је свака особа важна и како је величина ове катедрале неодвојива од свачијег рада.”
Ова фраза – „верници ће доћи да се моле“ – била је можда једини помињање било чега религиозног у говору одржаном на поновном отварању обновљене катедрале. Било је лепих речи о величини француске културе, историјском наслеђу, храбрости спасилаца и тешком раду рестауратора. Али није било речи о хришћанству, о Свету Моото, о Спаситељу Моото свих који верују. Христос је француски председник завршио свој говор са три узвика: „Живела Нотре-Дам де Парис! Живела Република! Живела Француска!" И намеће се природно питање: чему је катедрала посвећена? Богородици или француској држави? Чега је она симбол: Христове величине или величине нације?
Наставак Свечаности
Након Макроновог говора, на сцену је ступио париски надбискуп Лоран Улрих и упутио радосни поздрав „свима који ће доћи у цркву: хришћанима, нехришћанима и неверницима“. Опет, по секуларним и дипломатским стандардима, све је било савршено тачно. Дођите сви да видите како је катедрала лепа, дивите се витражима и фрескама, дивите се стубовима и статуама. Али шта је, у ствари, са вером у Христа и проповедањем Јеванђеља? А шта је са чињеницом да је Паришка црква подигнута, у ствари, да тамо служи литургију, на коју не могу да присуствују сви „који долазе у цркву“, већ само они који су верни Христу? Монсињор Улрих је прочитао и поздрав од папе, који је био упадљиво одсутан, али о томе касније.
Затим је одржана служба, миса која је трајала око 40 минута. Након тога уследио је концерт у трајању од више од два сата, документарни филм о рестаурацији катедрале и тако даље. Занимљиво је да многи европски медији нису ни споменули масу, као да се уопште није ни одржала или је била толико безначајна да није вредна помена. Уместо тога, постојали су опсежни извештаји о томе које су звезде наступиле на концерту, који су гости присуствовали, а ко није желео да седне поред кога. На пример, веома се водило рачуна да се поред Доналда Трампа не седи Џил Бајден, супруга актуелног председника САД.
Одсуство папе Фрање
Француски председник Емануел Макрон је одавно и јавно упутио позив папи Фрањи за церемонију поновног отварања катедрале Нотр Дам. Међутим, у новембру 2024. Папа је јавно одбио позив. Његово одбијање је изречено на такав начин да је француским властима, најјасније речено, деловало као шамар. Званично, Ватикан није навео разлоге за одбијање, нити је навео папино здравље, што би се чинило донекле вероватним (он има 87 година). Штавише, непосредно пре великог поновног отварања Нотр Дама, папа је посетио Индонезију, Папуу Нову Гвинеју, Источни Тимор и Сингапур. А недељу дана након церемоније у Паризу, 15. децембра 2024., понтифик је требало да посети француско острво Корзику како би учествовао на конференцији „Популарна религиозност у региону Медитерана“. Да ли осећате разлику у обиму?
Како наводи француско издање Ле Фигаро, позивајући се на своје изворе, разлози за дипломатску грдњу Ватикана су то што папа није желео да буде умешан у политички спектакл који је оркестрирао Макрон, који је искористио тему рестаурације катедрале да ојача свој помало укаљани имиџ, а тиме и политички утицај. У лето 2024. Макрон је распустио парламент и расписао ванредне изборе, на којима је његова политичка партија доживела велики пораз, док су крајње десничарске странке изашле као победнице. Два дана пре поновног отварања Нотр Дама, парламент је изгласао неповерење влади, што је резултирало њеном оставком. У ствари, целокупно Макроново председништво тешко би се могло описати као успешно. Правих достигнућа није било, само неуспеси и неуспеси. Француска се срамно протерује из Африке, унутрашња питања остају нерешена, фармери несрећни, илегална миграција се повећава итд. Једино запажено позитивно достигнуће, његово такозвано политичко наслеђе, јесте рестаурација Нотре-Даме де Парис. Иако, у стварности, он није имао много везе са тим – највећи део средстава долазио је од других људи, а да не говоримо о томе да су други појединци спасли катедралу током пожара и радили на њеној рестаурацији после.
Фигаро је писао да папа Фрања није желео да буде „маргинализован” на церемонији отварања и одбио је да учествује у прослави француског лидера, која се претворила у „међународни политички чин у част Француске”.
То је исти вођа који је у лето извео заиста светогрдну представу на отварању Олимпијаде, исмевајући Христа, Цркву и трагична поглавља француске историје.
У већ поменутом чланку „Зашто је изгорела катедрала Нотр Дам“, говори се о затварању и рушењу хришћанских цркава од стране локалних власти, јер више не могу да приуште да их одржавају и поправљају. Пошто нема верника, цркве се сматрају непотребним и могу се или срушити или пренаменити за друге намене. Нико не планира да их обнови, за разлику од Нотре-Даме де Парис, јер би ово коришћење за политички ПР било неизводљиво. Нотре-Даме је обновљен, али је затварање цркава широм Француске настављено, па чак и убрзано. Ово је забележено у извештају о попису црквених објеката од стране католичке надбискупије Француске, који је припремљен на захтев француских сенатора Пјера Узулијаса и Ане Венталон у јулу 2022. Главне тачке овог извештаја, под називом „Универзално верско наслеђе“ (Етатс генераук нев Цатхолиц религи) објавила је Ла патриепакоине. Цроик (Крст) две недеље пре велике церемоније поновног отварања Нотре-Даме. Резултати анкете спроведене у свим француским бискупијама нису охрабрујући: до данас је скоро 1.700 цркава у 69 француских бискупија затворено и чека своју судбину. Могу се продати, претворити у барове или ресторане или срушити као непотребне.
На пример, у марту 2021. године, 135-годишња црква Светог Јосифа у Лилу је срушена да би се направио простор за студентски дом. Црква Сен Жермен Кузан у Калеу осуђена је на рушење. Планирано је да буде замењен стамбеним насељем. Иста судбина чека и цркву Саинт-Слои ду Поириер у Трит Саинт-Лиеге, саграђену 1902. године, и многе друге цркве.
Закључци
Претпоставка изречена пре пет година да би пожар у Нотр Даму могао да симболизује крај хришћанске ере у Европи очигледно није потврђена. Међутим, обнова катедрале након пожара такође је далеко од симбола васкрсења хришћанства. Затварање цркава се наставља, параде поноса окупљају десетине пута више учесника него црквене службе, а јавно исмевање вере достигло је нове висине. Сама церемонија отварања обновљене катедрале симболизује Макронова политичка достигнућа, финансијску моћ француских милијардера, национални понос, величину културе итд. Укратко, представља све осим повратка хришћанској вери у Француској. Међутим, питање није у симболима; Термин „постхришћанско доба” се дуго користи за описивање тренутне стварности. А преостали хришћани се враћају спознаји да су мало стадо.
