Чудо Светог Василија: Од херцеговачког дечака до острошког светитеља
Сваког 12. маја, наша Црква обележава сећање на светог Василија Острошког Чудотворца.
Усред херцеговачког крша, у скромном селу Мркоњићи, на дан двадесет хиљада никомидијских мученика давне 1610. рођен је Стојан Јовановић. То је дечак који ће кроз подвиг, веру и посвећеност постати Свети Василије Острошки, једна од највећих личности српске православне духовности.
Његово детињство и већи део живота обавијени су велом тајне. Предање и стари записи сведоче о дубоко побожној и скромној породици. Родитељи, Петар и Ана, према предању нису имали друге деце, па су сву своју љубав и наду положили у малог Стојана. У детињству је највише времена проводио уз мајку, од које је упијао страх Божији, скромност и љубав према ближњем.
Живео је у крају где је живот и у миру био тежак, али и вера снажна. Као дечак, није се играо као друга деца. Народ је причао да је био узор у побожности, раду и доброти. Из страха да га Турци не одведу у јањичаре, родитељи су га, са око 11 година, одвели у манастир Завала, где почиње његов монашки пут.
Након Завале, наставља подвиг у Тврдошу, где је замонашен под именом Василије. Са свега 25 година прима и свештенички чин, а 1638. године бива рукоположен за митрополита Западне Херцеговине.
У време турског зулума и покушаја унијаћења, Свети Василије напушта Тврдош и сели се у Острог. Ту, у стени, у месту где земља престаје а небо почиње, оснива манастир који ће постати светионик православља и утехе. Сав свој лични иметак даје за обнову и изградњу манастира, који није постао само верско средиште, већ и упориште културе, образовања и морала. Свети Василије чувао је и народне традиције, гледајући да сачува и веру и народ.
Иако је живео као подвижник, није занемаривао своју архијерејску службу. Његова љубав према народу, мисионарска ревност и неуморни рад оставили су дубок траг. Народ га је још за живота доживљавао као свеца који им је послат ради спасења рода.
Свети Василије се упокојио у својој острошкој келији 12. маја 1671. Манастирска братија га је сахранила на заравни испод храма. На месту у висини његове келије, у стени без трунке земље, убрзо је изникла винова лоза која и данас рађа — као символ живота и благослова.
Седам година касније, јавио се у сну игуману Рафаилу, који је потом са братством у посту и молитви отворио његову гробницу. Оно што су пронашли оставило је све без даха — нетрулежно тело Светитеља, жутo као восак, мириснo као босиљак. Од тада, мошти Светог Василија постају извор духовне снаге и исцељења.
Чуда Светог Василија — сведочанства вере
Од дана када су мошти изнете пред вернике, бројна су сведочења људи који су у манастиру Острог пронашли исцељење. Долазили су и долазе и данас — православни, католици, муслимани, верници и неверници — у потрази за помоћи.
Мошти Светог Василија Острошког, положене у горњем манастиру испред иконостаса, до данас су место где се преплићу чудо и нада. Сваке године, на дан његовог упокојења, 12. маја, десетине хиљада верника пешаче ка Острогу — из целе Црне Горе, Србије, Републике Српске и дијаспоре.
Народ верује да Светитељ не гледа у чију се веру неко родио, већ у каквом стању му долази. Стога многи, без обзира на веру и порекло, долазе у Острог – чак и атеисти.
Честа су сведочења људи који су пре доласка у манастир имали сан у ком им Свети Василије поручује да дођу к њему. Такви снови, кажу верници, по правилу најављују оздрављење или унутрашњи мир.
Многи верници тврде да су, након молитве код моштију Светог Василија, добили одговор на животна питања, чак и ако нису јасно тражили исцељење — него мир, смерницу или избављење од унутрашње борбе.
Једно од најпознатијих предања говори о непокретном детету из Подгорице које је устало на ноге после молитве код кивота Светог Василија. Родитељи тог детета постали су велики добротвори манастира.
Радомир Пантовић, дечак из села Градац, 1929. изгубио је способност говора. Његов отац га је одвео у манастир Острог. После молитве, дечак је изненада проговорио и потпуно се опоравио. Причу је потврдила и тадашња манастирска архива.
Постоји и сведочење једног војника из времена Другог светског рата који је, ноћ пре одласка у борбу видео Светитеља у сну. Тамо куд је намерио, чекала би га сигурна смрт. Пробудио се жив и неповређен, и од тада је живот посветио Богу.
Једно од најпознатијих савремених чуда десило се 1999. године. Петогодишња Александра из Београда боловала је од тешког облика менингитиса и епилепсије. Лекари нису давали наду. Родитељи су је одвели у манастир Острог. Након молитве пред моштима Светог Василија, девојчица је устала, проходала и потпуно оздравила. Накнадни прегледи у Београду показали су да је сасвим здрава. Успешно је завршила школовање, певајући у црквеном хору и свирајући клавир.
Лекари и пацијенти сведочили су да су тумори нестали, да су жене које нису могле да имају деце постале мајке, да су се људи избављали од зависности, менталних болести, али и духовних криза — све након молитве Светом Василију.
Током Другог светског рата, немачка авионска бомба пала је на манастир, али није експлодирала. Многи су ту заштиту приписали Светитељу. У новије време, једна беба у колицима скотрљала се низ литицу у близини манастира — колица су уништена, али је дете остало неповређено.
Исто тако, завојити планински путеви који воде до манастира логично би били место где би се могло десити много проблема, али на путу до манастира никад нису забележене незгоде и удеси у којима је било жртава или повређених. Исто тако, одрони са стеновитих вертикалних литица изнад манастира, и кад су се догађали, нису повређивали присутне.
Светац директно спасава људе и упозорава их на опасност, али само они који искрено траже помоћ стижу до кивота. Битно је само не ићи у манастир с лошим намерама или без поштовања, јер светац такве људе спречава да дођу – неочекиваним препрекама које им ничу на путу.
Народ каже, само немојте носити ништа од манастира, јер вас светац неће пустити да одете. Не берите цвет без благослова, не купите каменчиће. Један човек, који је узео каменчић и попео се у воз, морао га је вратити, јер се композиција воза није могла померити с места док он није сишао из воза.
Са кивота у манастиру Острог, Светитељ и данас говори једноставним, али дубоким језиком љубави, вере и наде — језиком који разуме сваки човек у потрази за чудом.
И наћи ћете своје чудо, некад и оно које и не знате да вам је потребно.
А у знак захвалности, уз молитву и наду, сетите да, чак и кад носите уље и вино, у манастир на поклон ипак понесете и бар један пар црних чарапа, онаквих какве монаси носе.
И обавезно од доњег манастира изађите босоноги козјом стазом, којом је и свети Василије ишао безброј пута. Чак и ако дођете колима до горе, сиђите и вратите се горе пешице, босоноги. То је равно молитви, али, свеједно – не заборавите и да се молите за време успона.
Јер нећете се успињати сами.
Том козјом стазом и дан-данас живи светац Василије хода, док у својој слави у вечности, нама невидљив – али не и неприметан – обилази земље над којима је очински бдео још за живота и помаже сваког чиста срца, коме је помоћ потребна.
