"Убиство монаха у Свјатогорској лаври – поглед из Хрватске"

Нажалост, у Хрватској ова вест уопште није пренета; практично сви медији су је потпуно игнорисали. Уопште, што се Украјине тиче, у Хрватској се преносе вести само из политичког живота, као и вести са ратишта. Вести из верског, црквеног живота Украјине веома су ретке и, што је најгоре, веома пристрасне. Католички, као и део световних медија, са одушевљењем су и без имало критичког преиспитивања пренели вест о оснивању неканонске тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ) 2018. године, као о чину стварања нове помесне Цркве у Православљу и као о чину „црквеног ослобођења“ Украјине од Руске цркве. За јавност у Хрватској, канонска УПЦ је само испостава Руске православне цркве и руска пропагандно-шпијунска организација, коју би било пожељно темељно и заувек уклонити из Украјине. Посебно боде очи то што се чак ни на стручним скуповима посвећеним прогону хришћана у свету прогон канонске УПЦ уопште не помиње. Једини који је о томе, поводом тог дана, у Хрватској писао био је мој блог.

Практично једини медиј који у Хрватској, на хрватском језику и прилагођено хрватском читатељству, покушава да пренесе истину о прогоњеној канонској УПЦ јесте мој блог. Ја сам на блогу почео да пишем о томе још пре избијања рата, а након што је рат почео, посветио сам мноштво текстова одбрани УПЦ и изношењу истине о њој. Нажалост, један приватни блог мало тога може да учини, осим што и сам његов аутор ризикује да буде проглашен „московским шпијуном“. Ипак, оптимиста сам по том питању јер сам, као неко ко је био римокатолички свештеник, свестан колико незнање о Православљу и православном свету влада у Хрватској и како би многи људи засигурно променили мишљење када би знали све релевантне чињенице. Морамо неуморно радити на просвећивању људи.

Овај догађај је мене, као православног Хрвата, потресао и на један лични начин. Иако није примерено упоређивати моју ситуацију са ситуацијом у ратној Украјини, ипак сам свестан шта значи када многи у сопственој земљи почну негативно да те доживљавају због припадности канонској Православној цркви. Бити „између чекића и наковња“ често заиста није лако.

Али управо таква ситуација подстиче човека да се ослобађа везаности за овај свет и световног начина размишљања, те да почне да посматра ствари око себе из перспективе Јеванђеља и вечности.

Један монах је убијен и то је, на људском плану, трагедија, али зар нам Христос није обећао прогоне? Не заснива ли се наша Православна црква, више него иједна друга хришћанска вера, на мучеништву и прогонима? Не прослављамо ли свакога дана у нашем црквеном календару барем неколико мученика?

Познати књижевник Иво Андрић написао је једном: „Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.“ Заиста, чињеница да свако од нас мора умрети, једина је неоспорна и сигурна чињеница у нашим животима. Није суштина у томе када ћемо умрети, већ како ћемо умрети.

Свјатогорски монах Варсонуфије умро је као жртва мржње према Цркви, са речима „Слава Господу Исусу Христу“ на уснама. Није мрзео, није се бранио, нити је уопште имао оружје. У тренуцима када би сваки човек инстинктивно тражио заклон, оружје, одбрану, дозивао друге људе у помоћ или покушавао да преговара са нападачима, њему је на уму била само слава Христова.

Није чак ни тражио помоћ од Христа у молитви, није се молио Христу да га Он заштити. У тренутку када му је живот висио о концу, монах Варсонуфије потпуно је заборавио на себе, своје потребе и сопствено елементарно преживљавање. Једино му је на уму била слава Христова.

Тако нам је монах Варсонуфије својом крвљу исписао проповед Јеванђеља за наше време. Подсетио нас је да нас Христос није позвао да потрошимо свој живот на то да дочекамо мирну старост и пензију. Напротив, Христос нас је позвао да свој живот потрошимо на Њега, јер онај ко потроши свој живот на Њега пребиваће сједињен са Њим у вечности.

Често се сетим свог преласка у Православље и колику сам тескобу тада проживљавао. И када ми је било најтеже, неки глас би ми кроз мисли пронео ону реченицу апостола Петра: „Ако вас вређају због имена Христовог, блажени сте, јер Дух славе, Дух Божији, почива на вама. Нека нико од вас не страда као убица, или лопов, или злочинац, или као онај који се меша у туђе послове; но ако страда као хришћанин, нека се не стиди, него нека слави Бога због тог имена“ (1. Петр. 4, 14–16).

Заборавимо на људску правду – као што рече један Свети Отац, овде на земљи је никада нећемо наћи. Монах Варсонуфије није је тражио. Једино до чега му је било стало била је слава Божија.

Стара хришћанска изрека каже: „Крв мученика је семе нових хришћана.“ Када Бог види да у неком народу има људи којима је слава Божија важнија од сопственог живота, као што је то било нашем монаху Варсонуфију, онда тај народ има будућност у Божијим очима. Зато као хришћани верујемо да је ово велики благослов за украјински народ. Шта год политика и геополитика говориле о судбини Украјине, Бог ће дати Свој благослов народу у којем се и у данашње материјалистичко време, када људи на све могуће начине желе да продуже свој овоземаљски живот, рађају људи који самој смрти у лице имају да кажу једино: „Слава Господу Исусу Христу!“