На Велику Госпојину 1910. Црна Гора постала краљевина
На Велику Госпојину 1910. године Књажевина Црна Гора уздигнута је у ранг краљевине, а књаз Никола Петровић Његош проглашен за краља.
На празник Успења Пресвете Богородице, 28. августа 1910, на Цетињу је Књажевина Црна Гора проглашена за краљевину, а књаз Никола I Петровић Његош за краља. Догађај је уследио на педесету годишњицу његовог доласка на црногорски престо и представљао је један од најзначајнијих тренутака његове дуге владавине.
Никола Петровић дошао је на власт 1860, у деветнаестој години, наследивши свог стрица, књаза Данила. Током готово шест деценија Николиних на престолу Црна Гора је прошла пут од мале балканске књажевине до међународно признате државе с развијенијим институцијама, школством, саобраћајем и војском.
Један од најзначајнијих успеха Николе као државника било је међународно признање независности Црне Горе на Берлинском конгресу 1878. После ратова с Османским царством 1876–1878, црногорска територија је значајно проширена, а држава је добила и излаз на Јадранско море. У годинама које су уследиле настављено је уређивање државног апарата и јачање њених институција.
После 1878. спроведене су значајне управне реформе. Уместо дотадашњег Сената установљени су Државни савет и Велики суд, а организована су и министарства с јасније подељеним надлежностима. Уређиван је правни систем, а посебно место припало је Општем имовинском законику из 1888, који је на позив књаза Николе припремио правник Валтазар Богишић.
Велика пажња посвећивана је и школству. Још у првим деценијама Никoлине владавине отваране су основне школе, основани Дјевојачки институт и Богословија, а после стицања међународног признања школска мрежа наставила је да се шири. На Цетињу је 1880. почела да ради нижа гимназија, која је касније прерасла у осморазредну гимназију, док су осниване и стручне школе. До 1910. године у Црној Гори радиле су 144 основне школе.
Промене су захватиле и привреду и свакодневни живот. За време његове владавине грађени су путеви, развијани трговина, занатство и пољопривреда, а успостављени су поштански, телеграфски и телефонски саобраћај. Од 1879. до 1905. изграђено је око 250 километара колских путева, што је допринело повезивању различитих крајева земље и њеном постепеном укључивању у савремене токове.
Паралелно с државним реформама развијале су се културне установе. На Цетињу су деловале читаоница, библиотека, музеј и позориште, а објављиване су књижевне и новинске публикације. Никола I био је и сам књижевно активан. Његова песма „Онамо, ’намо!“ стекла је широку популарност и временом била прихваћена као незванична национална химна, док је писао и драмска и друга књижевна дела.
Посебну пажњу књаз је посвећивао војсци. Она је постепено реорганизована и модернизована, а после 1878. успостављена је и стајаћа војска. Никола је као врховни командант предводио црногорске снаге у ратовима против Османског царства, а његова војска учествовала је и у Балканским ратовима. Црна Гора је 1912, као чланица Балканског савеза, прва објавила рат Османском царству.
Развој државе пратила је и активна дипломатија. Никола је одржавао односе с великим европским силама, а посебно блиске везе постојале су с Русијом. Црна Гора је постепено изградила положај који јој је омогућио да после Берлинског конгреса буде део европског система међународно признатих држава. Истовремено су дипломатске и породичне везе црногорског двора с европским владарским кућама додатно доприносиле међународној видљивости Цетиња.
Значајан корак у унутрашњем политичком развоју представљало је доношење Устава 1905. Њиме је Књажевина Црна Гора добила уставни оквир и народно представништво, чиме је започета нова етапа у развоју њеног политичког система. Устав је предвиђао постојање Народне скупштине и уређивао односе између највиших државних органа.
Све те промене створиле су основу за догађај на Цетињу 1910. Народна скупштина је донела одлуку којом је Књажевина на педесету годишњицу Николине владавине проглашена Краљевином Црном Гором, а Никола I наследним краљем. Закон о проглашењу ступио је на снагу 28. августа 1910.
Свечаност је окупила бројне представнике европских владарских кућа и показала углед који је Црна Гора у том тренутку уживала. Присуствовали су италијански краљ Виторио Емануеле III с краљицом Јеленом, ћерком краља Николе, бугарски краљ Фердинанд, грчки престолонаследник Константин и представници руског царског дома – велики кнежеви Петар и Никола Николајевич Романов са супругама Милицом и Анастасијом. Русија је Николи указала и посебну војну почаст додељивањем чина почасног фелдмаршала.
У свом обраћању поводом проглашења краљевине, краљ Никола је нови државни статус повезао с историјским наслеђем Зете и средњовековних владара ранијих династија:
„Дубоки су темељи овој обновљеној Краљевини нашој. Они силазе до некадашњих зетских краљева Војислава, Михаила и Бодина. Дивиће се снажним плећима вашим, на које сте данас подигли нашу отаџбину, прву обновљену краљевину немањићке Зете, и тиме вратили славне дане моћних зетских господара... Савили смо над њом свод од благослова Божијег!“
Проглашење краљевине било је круна једног дугог периода у којем су се, уз бројне ратове и политичке изазове, смењивали процеси државне изградње и модернизације. Под Николом I Црна Гора је добила међународно признање независности, значајно проширила територију, изградила сложенији систем државних институција, развила школство и културни живот и успоставила модерније облике комуникације и саобраћаја.
Краљевина Црна Гора постојала је до 1918, када је после завршетка Првог светског рата дошло до великог државног преуређења. Никола I остао је упамћен као владар чија је готово шест деценија дуга епоха обележила један од најзначајнијих периода у политичком, државном и друштвеном развоју Црне Горе.
СПН је раније писао о Боју на Иванковцу, која је показала српским устаницима да Османско царство није непобедиво.
