Самостално издвајање из црквене јурисдикције према канонском праву
Аутор овог текста је о. Анастасије Гоцопулос, викар цркве Светог Николаја у Патри.
Текст о. Анастасија Гоцопулоса преносимо у целости, како је објављен на сајту СПН Грчка.
Основно начело канонског права, које произлази из православне еклисиологије, јесте да сваки клирик, свака црквена заједница и свако место припадају одређеној црквеној области, која је под надлежношћу епископа и Синода, и да се посредством тог Синода остварује општење с васељенском Црквом Христовом. Последица овог начела јесте да сваки епископ има искључиву пастирску, односно духовну и управну власт на подручју своје епархије, а његово стадо је у духовној и управној зависности искључиво од тог епископа. Потчињеност одређеној црквеној јурисдикцији видљиво се испољава и кроз помињање надлежног архијереја на Светој литургији.
Црквена јурисдикција представља једну од основних установа канонског поретка Православне Цркве. Подређеност црквене заједнице, било да је реч о парохији, епархији или црквеној области, одређеном епископу, митрополиту или патријарху, суштински је део црквено-канонског предања Православне Цркве. Она није само питање административног уређења, већ представља израз саборности, апостолског прејемства и одговорности епископа за очување јединства Цркве.
Канонско предање Православне Цркве јасно одређује границе јурисдикције сваког епископа, митрополита и патријарха, односе између стараца и епископа, митрополита, архиепископа и патријараха, као и односе самих епископа међусобно, како би се спречили сукоби надлежности, неканонска мешања, „пометња у Црквама“ (II канон Другог васељенског сабора) и „велики немир и противљење“ (15. апостолски канон).
Низ светих канона установљава начело да је сваки клирик потчињен свом епископу, а сваки епископ својој црквеној области и Синоду. Истовремено, они налажу да сви клирици — епископи, презвитери и ђакони — безусловно поштују територијалне границе јурисдикције помесних Цркава и не допуштају њихово нарушавање.
Навешћемо неке од светих канона који то потврђују.
Према 15. апостолском канону, презвитер нема право да напусти јурисдикцију којој припада и пређе у другу „против воље свога епископа“:
„Ако који презвитер или ђакон, или уопште неко из клира, оставивши своју парохију, пређе у другу и сасвим се пресели у другу парохију, против воље свога епископа, наређујемо да више не служи, нарочито ако га је његов епископ позвао да се врати, а он није послушао, остајући у нереду. Нека тамо причешћује као лаик.“
Слично томе, 15. канон Првог васељенског сабора не дозвољава прелазак у другу јурисдикцију из оне у којој је епископ, презвитер или ђакон рукоположен и у којој служи. Уколико би до тога дошло, „такво постављење би било потпуно неважеће, а црква у којој је епископ или презвитер рукоположен била би му враћена“.
Канон гласи:
„Због великог немира и раздора који су настајали, сматрало се неопходним укинути обичај који се противио апостолском правилу, тако да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон не прелази из града у град. Ако после одлуке светог и великог Сабора неко покуша нешто такво или се у томе затекне, његово постављење биће потпуно неважеће, а он ће бити враћен Цркви у којој је епископ или презвитер рукоположен.“
16. канон Првог васељенског сабора предвиђа канонске казне не само за онога ко својевољно напусти Цркву којој припада, већ и за епископа који га прими без сагласности епископа коме је тај клирик канонски потчињен. О озбиљности овог канонског преступа сведоче речи Отаца:
„Они који се, доводећи себе у велику опасност, не бојећи се Бога пред очима и не познајући црквени поредак, одвајају од своје Цркве, било да су презвитери или ђакони или се уопште налазе у клиру, не треба ни на који начин да буду примљени у другу Цркву, већ треба да буду враћени својим парохијама са свим трошковима који су због њих настали; а ако остану упорни, нека буду изопштени. И ако се неко усуди да, противећи се вољи другог епископа, прими и рукоположи у његовој Цркви некога без сагласности тог епископа, који није дозволио да онај који је под његовом канонском влашћу буде отпуштен, такво рукоположење нека буде неважеће.“
Такође, 35. апостолски канон налаже да епископ не сме да се усуди да рукополаже „ван својих граница, у градовима и областима које му не припадају“. Повреда територијалне јурисдикције повлачи за собом и свргнуће епископа:
„Нека се ниједан епископ не усуди да врши рукоположења ван својих граница, у градовима и областима које му не припадају. Ако се докаже да је то учинио против воље оних којима ти градови или области припадају, нека буде свргнут, а они које је рукоположио.“
2. канон Другог васељенског сабора, додатно потврђујући начело канонских граница сваке јурисдикције, не дозвољава епископима да проширују своју власт изван граница сопствене области нити да се баве црквеним пословима ван своје јурисдикције:
„Епископи који управљају црквама изван својих области нека не прелазе преко граница нити нека се мешају у њих; него, по канонима, епископ Александрије нека управља само Египтом, епископи Истока само Истоком, а епископи Антиохијске области само оним областима које јој припадају; епископи Понта само Понтом, а епископи Тракије само Тракијом. Епископи који нису позвани да управљају нека се не мешају у управу нити у било које друге црквене послове. Нека се поштује правило о областима и нека буде јасно да покрајински Сабор управља сваком облашћу, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима нека се управљају према обичају Отаца.“
8. канон Трећег васељенског сабора забрањује присвајање или преузимање друге црквене јурисдикције и чува традиционална права сваке помесне Цркве. Он покушај Цркве Антиохије да укине јурисдикцију Цркве Кипра и самовољно је потчини својој власти назива „новотаријом против црквених установа и канона светих апостола, која задире у сву слободу“.
Оци Трећег васељенског сабора даље истичу:
„Ниједан од богољубивих епископа никада није присвајао другу област која од почетка и од давнина није била под његовом влашћу или влашћу његових претходника. Ако ју је неко присвојио, нека је одмах врати.“
Они ову одлуку образлажу речима:
„Да се не нарушавају правила Отаца, да се под изговором свештенства не уводи световна власт и да не изгубимо, макар и у малом, слободу коју нам је Господ наш Исус Христос, Ослободитељ свих људи, даровао својом сопственом крвљу.“
Оци Сабора наглашавају да свака епархија треба да буде очувана у својим законитим границама, без самовољног преузимања власти над њом, према древном поретку и предању Цркве.
4. канон Антиохијског сабора категоричан је према сваком клирику који одбија општење са својим епископом и, одвојивши се од њега, оснива сопствену црквену заједницу:
„Ако који презвитер или ђакон презре свога епископа, одвоји се од Цркве и сам за себе сабере народ, подигне олтар, па и након што га епископ позове не послуша и не повинује се ни на први ни на други позив, нека буде потпуно свргнут и нека више никада не буде враћен у свој чин. Ако, пак, неко и даље буде стварао немир и смућивао Цркву, нека буде враћен као побуњеник посредством световне власти.“
Из свих наведених светих канона јасно произлази да су једнострани и самовољни прекид црквеног општења са канонским епископом или канонском Црквом, као и произвољно потчињавање другој црквеној јурисдикцији без канонског отпуста („отпусне грамате“) или саборске одлуке, строго неканонски и недопуштени.
Прекид општења, промена и прелазак у другу црквену јурисдикцију дозвољени су једино када се испоштује канонски поступак: уз дозволу надлежног архијереја и издавање отпусне грамате, прихватање од стране новог епископа и, тамо где је то потребно, уз одобрење Синода. Другим речима, само уз дозволу надлежног митрополита или патријарха једна црквена област може прекинути канонску припадност њему и прећи под другу јурисдикцију.
Уколико би епископ или презвитер, упркос вољи надлежног епископа, покушао да се од њега самовољно одвоји, канонске последице могу бити веома озбиљне.
Први цариградски сабор под патријархом Фотијем Великим 861. године посебно се бавио овим питањем и посветио му три канона, при чему је такав поступак окарактерисао као раскол.
У 13. канону овог сабора веома строго се говори о самовољном и неканонском прекиду општења презвитера са својим епископом. Такав поступак назива се „делом злога“, који покушава „да манијом расколника раздели тело Христово“.
Канонске последице проширују се и на оне који следе онога ко је неканонски прекинуо општење са својим епископом:
„А они који су га следили, ако су били из клира, нека буду лишени свештеничког чина, а ако су били монаси или мирјани, нека буду потпуно изопштени из Цркве, све док, увидевши своју повезаност са расколницима, не буду враћени своме епископу.“
14. канон истог сабора прекид општења епископа са његовим митрополитом такође назива „расколом“ и предвиђа канонске санкције за таквог епископа.
Коначно, 15. канон односи се на највиши ниво црквене јурисдикције — патријарашки ниво — и недвосмислено говори о случају када се епископ, презвитер или ђакон „усуди да прекине општење са патријархом“ и престане да помиње његово име на Светој Литургији, „пре него што се појави саборска и потпуна осуда“.
У таквом случају, канон прописује да такав клирик буде „потпуно лишен свештенства“, осим ако се утврди да је његов поступак био канонски оправдан.
15. канон предвиђа само један изузетак: када надлежни епископ, митрополит или патријарх званично проповеда јерес која је већ осуђена од стране Цркве, односно која је као таква препозната у црквеном предању и потврђена од Отаца или Сабора. У том случају клирик који прекине општење са таквим епископом не само да не подлеже казни, већ заслужује похвалу.
Међутим, ни овај канон не даје опште право на промену црквене јурисдикције. Он само одређује да прекид помињања епископа пре саборске осуде није раскол у случају када епископ јавно проповеда јерес коју је Црква већ осудила. Чак ни тада канон не установљава право на самовољно потчињавање другој црквеној јурисдикцији.
Постоје два карактеристична примера у којима је самостално издвајање из постојеће црквене власти имало озбиљне канонске последице по његове предводнике и по јединство Цркве.
Бугарски раскол
Године 1860. године, бугарске заједнице у Цариграду, на иницијативу бугарских епископа, покушале су да прекину општење са Цариградском патријаршијом, којој су до тада припадале.
Васељенски патријарх је на то оштро реаговао и 1872. године сазвао Свети и велики сабор у Цариграду, на којем су учествовали и други патријарси, изузев јерусалимског. Сабор је осудио прекид општења и издвајање бугарских заједница из Васељенске патријаршије, а предводнике тог покрета лишио чина. Те заједнице проглашене су расколничким, као и Бугарска црква која их је прихватила.
Комисија коју је Сабор именовао, описујући неканонско деловање седморице бугарских епископа који су предводили издвајање од свог надлежног епископа, Васељенског патријарха, наводи:
„Они су послали оставку на потчињеност свом патријарху, усуђујући се да се одрекну општења са својим патријархом и да створе раскол, упркос наведеном канону Другог сабора. И док су учили народ да изгони своје епископе, наговарали су презвитере и ђаконе да поступају без воље епископа, упркос 19. апостолском канону.“
У истом извештају Комисија, говорећи о предводнику покрета, епископу Илариону Макариопољском, пише:
„Овај епископ, који је требало да учи народ побожности, напротив је, поступајући још лукавије, подстицао оне који су му били потчињени да отпадну од верности и послушности Цркви.“
У последњем пасусу свог извештаја Комисија наводи и писмо Синода Руске Цркве упућено Васељенском патријарху, које у потпуности прихвата:
„Без сагласности Његове Светости и против његове воље, Бугари немају право да примају или одвајају од њега шта год желе. Они немају право да се ослободе црквене зависности која их везује за њиховог врховног пастира и да се од њега самовољно одвоје, јер би таква ствар била раскол, а Бугари би, према канонима Цркве, неизбежно били сматрани расколницима.“
На крају, у Посланици „Светог и великог сабора“ из 1872. године, између осталог, стоји:
„Оне који се усуде да стварају нове расне парасинагоге, у складу са светим канонима проглашавамо туђима једној, светој, саборној и апостолској Цркви, односно расколницима. Зато проглашавамо оне који су се одвојили од Православне Цркве и подигли свој олтар, као и све оне који са њима опште и сарађују и који њихове нечисте благослове и свештенодејства прихватају као своје и канонске, било да су клирици или мирјани, расколницима и туђима Православној Цркви Христовој.“
Да би се јасније показала тежина канонског преступа самовољног издвајања од помесног патријарха, треба подсетити да је раскол са Бугарском црквом окончан и да је црквено општење између Бугарске цркве и Васељенске патријаршије обновљено тек 1945. године, после 73 године.
Криза између Цркве Грчке и Васељенске патријаршије 2004. године
Други карактеристичан пример представља криза која је 2004. године избила између Цркве Грчке и Васељенске патријаршије.
Северне области Грчке, познате као Нове земље, односно Тракија, Македонија и Епир, црквено припадају Васељенској патријаршији. Патријаршија је 1923. године, после Малоазијске катастрофе, Цркви Грчке условно уступила само управу над тим областима, задржавши црквену јурисдикцију и право над њима.
Тако, иако су ове области остале под јурисдикцијом Васељенске патријаршије, њихови представници учествују у раду Синода Цркве Грчке.
Године 2004. атински архиепископ Христодул желео је да се овај неуобичајени поредак уреди тако да Нове земље буду у потпуности потчињене Цркви Грчке.
Васељенска патријаршија то није дозволила, односно није дозволила издвајање области које су биле под њеном јурисдикцијом. На тај начин настала је незапамћена црквена криза.
Патријаршија је предузела веома оштре мере против Цркве Грчке, па је чак 30. априла 2004. године сазвала Велики свети и свештени сабор у Цариграду и прекинула црквено општење са атинским архиепископом Христодулом, избрисавши његово име из диптиха.
Велики свети и свештени сабор Васељенске патријаршије, образлажући своју одлуку, у одлуци под бројем 384 наводи:
„Наведене црквене области Нових земаља настављају да, у различитим степенима зависности, буду канонска територија Цариградске Цркве, која још није уступила пуну јурисдикцију над њима другој Цркви, нити намерава да је уступи. Оне се све налазе унутар канонских граница Цариградске Цркве.“
Из свега наведеног јасно произлази да са канонске тачке гледишта није дозвољено самовољно и једнострано издвајање из црквене јурисдикције којој одређена област припада, њено прикључивање другој јурисдикцији или самостално проглашавање аутокефалности без поштовања канонског црквеног поретка.
Напомене:
[1] АВ-13: „Јересно коровље које је злочинац посејао у Цркви Христовој, и које је овим одредбама посечено мачем Духа, поново је на други начин, лудилом расколника, дошло да раздели тело Христово. Зато је Свети сабор, потпуно одбацујући ову намеру, одредио да, ако се који презвитер или ђакон усуди да, тобоже због неке кривице епископа, прекине општење са њим и престане да помиње његово име у свештеним молитвама на Литургији, како је предано Цркви, такав буде подвргнут свргнућу и лишен сваке свештеничке части пре саборског испитивања и потпуне осуде епископа. Јер онај који је рукоположен за презвитера, а сам себи присваја суд над епископом и пре суда га осуђује, није достојан ни части ни назива презвитера. А они који су га следили, ако су били из клира, нека такође буду лишени свештеничке части, а ако су били монаси или мирјани, нека буду потпуно изопштени из Цркве, све док, увидевши своју повезаност са расколницима, не буду враћени своме епископу.“
[2] АВ-14: „Ако који епископ, под изговором неке кривице против локалног митрополита, пре саборског испитивања прекине општење са њим и не помиње његово име, према обичају, у Божанственој Литургији, Свети сабор је одредио да буде изопштен, осим ако се одвоји од локалног митрополита и створи раскол. Јер није свакоме познато да суди о стварима које припадају локалном епископу или митрополиту.“
[3] АВ-15: „Оно што је прописано за презвитере, епископе и митрополите утолико више важи за патријархе. Стога, ако се који презвитер, епископ или митрополит усуди да се одвоји од општења са патријархом и престане да помиње његово име у Божанственој Литургији, како је прописано и установљено, и пре саборске и потпуне осуде створи раскол, Свети сабор је одредио да буде потпуно лишен свештенства, осим ако се испитивањем не утврди оправданост овог поступка. Ово се одређује и потврђује и у погледу изговора појединих преступа предстојатеља Цркава који доводе до раздора и нарушавају јединство Цркве. А они који се због неке јереси, осуђене од светих Сабора или Отаца, одвоје од општења са предстојатељем, то јест од његове јереси, односно од његовог јавног проповедања и учења те јереси у Цркви, не само да не подлежу канонској осуди, већ заслужују част која припада православнима, јер су се пре саборске осуде одвојили од лажног епископа и лажног учитеља. Они нису расколом разделили јединство Цркве, већ су настојали да је сачувају од раскола и подела.“
[4] Акти Светог и великог сабора Цариграда о бугарском црквеном питању, сазваног 1872. године, Цариград, стр. 55.
[5] Исто, стр. 53.
[6] Исто, стр. 58.
[7] Исто, стр. 92.
