Кроз Капију слободе: Пробој Солунског фронта
Пробој Солунског фронта 1918. донео је слободу Србији, сломио Централне силе и ушао у историју као један од најблиставијих војних подухвата.
Након трагичне Албанске голготе крајем 1915. и почетком 1916, када се српска војска повлачила преко Проклетија пред надмоћнијим непријатељем, преживели војници и официри реорганизовани су на грчком острву Крфу и Бизерти у северној Африци. Међутим, српска држава и њена војска нису биле поражене; оне су се само преместиле на нови фронт европског ратишта. Спајањем преживелих с Крфа и Вида, добровољачких дивизија Срба с подручја Аустроугарске – који су допутовали из Русије преко пола света – са савезничким трупама Француске и Велике Британије, на северу Грчке формиран је Солунски фронт, познат и као Македонски фронт. Дуго времена тај фронт је био неактиван, будући да су се трупе Антанте и Централних сила скоро три године налазиле у рововској пат-позицији, одвојене суровим планинским масивима.
Свесни да се рат не може добити дуготрајним статирањем у рововима, српска Врховна команда, на челу с регентом Александром Карађорђевићем и најугледнијим српским војсковођама, дуго је припремала одлучујући удар. Кључну улогу у планирању офанзиве имао је војвода Живојин Мишић, тадашњи начелник Штаба Врховне команде, чија је војна интуиција и стратешка генијалност препознала слабост у непријатељском распореду. Савезничке снаге на фронту биле су под врховном командом француског генерала Луја Франше д’Епереа, који је у потпуности уважио српске предлоге о начину извођења пробоја.
План офанзиве био је смео и необичан. Уместо напада на лакше проходним правцима где су немачке и бугарске снаге очекивале главни удар и где су утврђења била најгушћа, Мишић је предложио да се напад изведе на најсуровијем и најтежем терену, у сектору Доброг Поља и планине Ветерник. Бугарска и немачка команда сматрале су тај планински појас потпуно непроходним за масовне војне операције, због чега су ту држале слабије снаге и мање утврђене положаје. Међутим, српски војници, ношени неописивом жељом да се што пре врате у отаџбину, били су спремни на надљудске напоре.
Припреме за офанзиву почеле су крајем лета 1918. Артиљеријска припрема, која је претходила пешадијском јуришу, била је прецизна и разорна. У зору 15. септембра 1918, тачно у 05:30 часова, отпочела је општа савезничка офанзива. Прва и Друга српска армија, потпомогнуте француским дивизијама, кренуле су у јуриш који је ушао у анале војне историје.
Српска пешадија, тада већ чувена у целом свету, извршила је пробој непријатељског фронта брзином коју нико није очекивао. Јуришајући кроз сурове врлети, с бајонетима на пушкама, јединице Прве армије под командом генерала Петра Бојовића и Друге армије под командом генерала Степе Степановића, заједно с француским трупама, потпуно су преплавиле непријатељске линије. Ветерник, Козјак и Добро Поље пали су у руке српских јуришника већ у првим данима операције.
Непријатељска одбрана била је потпуно збуњена и разбијена. Пробој код Доброг Поља створио је огроман клин у немачко-бугарском распореду, раздвојивши бугарску Прву и Другу армију. Користећи овај продор, српска коњица је кренула у муњевит продор дубоко у позадину непријатеља, не дозвољавајући му да се консолидује и успостави нову линију одбране.
Развој догађаја на фронту попримио је карактер катастрофе за Централне силе. Бугарска војска се нашла у потпуном расулу, опкољена и деморалисана брзим напредовањем српских трупа. Већ 29. септембра 1918, само две недеље након почетка офанзиве, Бугарска је била принуђена да потпише капитулацију, чиме је изашла из рата. Овај догађај означио је почетак колапса свих положаја Централних сила на југу.
Након слома бугарске одбране, српска војска је наставила незадржив марш ка северу, ослобађајући град за градом. Брзином која је шокирала војне аналитичаре широм Европе, српске трупе су избиле на Дунав и Саву. Ниш је ослобођен 12. октобра, а крајем октобра српска војска већ се приближавала Београду. Пред налетом победоносне српске војске и њених савезника, немачке и аустроугарске снаге нису имале снаге да пруже озбиљнији отпор. Београд је ослобођен 1. новембра 1918, чиме је завршена дугогодишња мучна окупација српске престонице.
Међу учесницима пробоја истакла се Милунка Савић, најодликованија жена у историји ратовања, која је у саставу чувеног Гвозденог пука храбро јуришала на непријатељске положаје. Заједно с њом борила се и Британка Флора Сандс, једина жена из Западне Европе која је као официр српске војске ратовала у Првом светском рату.
Посебну страницу историје исписао је Момчило Гаврић, најмлађи војник Првог светског рата, који је са свега 12 година учествовао у пробоју Солунског фронта. С војском је марширао и швајцарски форензичар Арчибалд Рајс, који је одбио комфор неутралности како би са Србима делио ратну судбину.
Невиђену мотивацију српских војника најбоље описује запажање француског маршала Франш д’Епереа, који је забележио да је француска коњица једва успевала да испрати брзу српску пешадију. Српски војници су под пуном ратном опремом прелазили и до 40 километара дневно, јуришајући ка својој отаџбини брже него што је иједна савезничка команда могла да предвиди. Налет српског пешадинца кроз непроходне врлети уливао је страх у кости непријатељу, створивши легендарни узвик који је осликао сву силину тог историјског јуриша: „Бежите живи, иду мртви!”
Пробој Солунског фронта представља један од најблиставијих војних подухвата у српској историји. Ова операција није само донела слободу Србији и омогућила стварање заједничке јужнословенске државе, већ је директно убрзала крај Првог светског рата, принудивши и остале Централне силе на капитулацију у наредним недељама. Жртва, дисциплина и непоколебљив дух српског војника остали су трајно уписани у темеље европске и светске савремене историје.
Пут од Албанске голготе до ослобођеног Београда био је пут испуњен страдањем, одрицањем и надљудским напорима, али и сведочанство да војска која је преживела најтеже дане може, када се стекну услови и када је вођена јасним циљем, да преокрене ток рата. Зато се сећање на Солунски фронт и његов пробој не везује само за једну велику војну победу, већ и за снагу воље људи који су, после свега што су преживели, наставили напред ка својој земљи и слободи.
Данас, 15. септембар, дан када је започела операција пробијања Солунског фронта је Дан српског јединства, слободе и националне заставе који као државни празник славе Србија и Република Српска, као и сви Срби у региону и дијаспори.
