Од Неродимља до царства: 695 година од доласка на власт цара Душана
Стефан Душан је 1331. године преузео престо и претворио Србију из балканске државе у водећу царевину. Долазак Силног на власт променио је ток историје.
У српској историографији и народном сећању мало је владарских фигура које значајем и успесима могу да се мере са Стефаном Душаном, у историји познатим као Душан Силни. Његов долазак на престо 1331. године није био само смена на владарском трону, већ прекретница која је Србију претворила из снажне балканске државе у водећу царевину југоисточне Европе.
Стефан Душан је још као младић показао изузетне војничке и државничке способности. Док је његов отац, краљ Стефан Урош III Дечански, водио политику постепеног ширења и дипломатског балансирања, млади Стефан се истакао снагом и одлучношћу. Највећу војну славу стекао је у бици код Велбужда 1330. године, где је као предводник елитних српских одреда и страних најамника победио бугарску војску и тиме осигурао превласт Србије на Балкану. Међутим, управо након ове победе настао је дубоки јаз између оца и сина.
Српска властела, пуна полета и жељна даљих освајања ка југу, сматрала је да краљ Стефан Дечански не користи довољно плодове победе код Велбужда. Властела се све више окупљала око младог Стефана Душана, који је владао Зетом и имао подршку најмоћнијих велможа. Напетости су ескалирале у отворени сукоб у лето 1331. године.
Свестан да му прети опасност од очевих снага, Душан је одлучио да делује брзо и без оклевања. Са својим верним одредима из Зете извео је војни маневар и кренуо ка очевом двору у Неродимљу, на простору данашњег Косова и Метохије.
Душанов изненадни напад код Неродимља у августу 1331. године решио је питање суверенитета у држави Немањића. Душанове трупе су опколиле краљевски двор пре него што је Стефан Дечански успео да организује одбрану. Рањени и затечени краљ морао је да побегне у оближњу тврђаву Петрич, али је брзо био принуђен на предају. Дечански је заточен у тврђави Звечан, где је убрзо и преминуо, док је Душан преузео потпуну контролу над државом.
Сукоб код Неродимља и долазак Стефана Душана на власт показали су сву суровост средњовековних борби за престо, али су истовремено отворили пут стварању моћног српског царства чији су правни и државнички домети остали трајно забележени у историји.
Стефан Душан је крунисан за краља свих српских и поморских земаља на сабору у Сврчину, 8. септембра 1331. године, на празник Мале Госпојине. Овим чином започела је ера највећег војног, привредног и политичког успона средњовековне Србије.
Рано детињство будућег српског цара било је обележено суровим династичким борбама и изгнанством. Када се његов отац Стефан Дечански побунио против краља Милутина, млади Душан је са породицом морао да подели судбину прогнаника у Цариграду. Током вишегодишњег боравка у престоници Византијског царства, млади краљевић је имао прилику да изблиза упозна византијску дворску културу, сложене административне механизме, као и тактичке вештине тадашње византијске војске. Ово рано искуство у средишту православног света пресудно је обликовало његову каснију државничку визију и тежњу ка стварању моћног хришћанског царства.
По повратку у Србију и доласку на власт, Душан се није ограничио само на војне походе, већ је посветио огромну пажњу унутрашњем уређењу државе. Свестан да пространа територија тражи чврст правни поредак, сазвао је државни сабор у Скопљу 1349. године, а потом и у Серу 1354. године, где је проглашен чувени Душанов законик. Овај правни споменик, који је комбиновао норме византијског права и српског обичајног права, регулисао је сваки сегмент друштвеног живота, од грађанских и кривичних односа до права Цркве и обавеза властеле. Њиме је уведено правило законитости које је важило за све поданике, чиме је Србија сврстана у ред најуређенијих држава тадашње Европе.
Као заштитник Православне цркве, цар Душан је пружао изузетну подршку манастирима широм свог царства. Био је велики ктитор Свете Горе, а посебно манастира Хиландара, који је лично посетио и даровао поседима. Његова најзначајнија задужбина био је манастир Светих Архангела код Призрена, грандиозни комплекс саграђен као његова гробна црква. Уз то, уздизањем Српске архиепископије на ранг Патријаршије 1346. године, обезбедио је потпуну црквену самосталност и духовни ауторитет који је омогућио крунисање за цара Срба и Грка.
Последње године Душанове владавине биле су усмерене ка амбициозном плану освајања Цариграда и организовања заједничког хришћанског отпора против растуће османске опасности. Међутим, изненадна смрт 20. децембра 1355. године прекинула га је у пуној снази, на путу ка остварењу тог циља. Иако је његово царство након његове смрти постепено почело да слаби под притиском унутрашњих размирица властеле, лик цара Душана остао је у српској историји вечни симбол државне моћи, војничке тријумфалности и законског поретка.
Очишћени земни остаци цара Душана пронађени су 1927. године током археолошких ископавања његове задужбине, манастира Светих Архангела код Призрена. Након тога пренети су у Београд, где и данас мирно почивају у посебно израђеном мермерном саркофагу у цркви Светог Марка. Његов владарски лик је верно сачуван на велелепним средњовековним фрескама у Грачаници, Леснову и Матејичу, а београдски саркофаг представља трајно место ходочашћа и подсећање на раздобље највеће снаге српске државе.
СПН је раније писао о проглашењу Црне Горе за краљевину, као једном од најзначајнијих периода у политичком, државном и друштвеном развоју Црне Горе.
