Непознати „детаљи“ о победи у Великом рату пред публиком у „Прометеју“
Ексклузивно: У „Прометеју“ у Новом Саду одржана је промоција књиге о улози Срба из Аустроугарске у победи у Великом рату аутора др Милана Мицића, историчара и књижевника.
У просторијама књижаре-галерије новосадске издавачке куће „Прометеј“ 12. јуна 2026. одржана је промоција књиге „Незапамћена битка – српски добровољци у Русији 1914–1918” историчара др Милана Мицића. Организатор промоције било је Удружење српско-чешког пријатељства „Беседа – Петроварадин“, преноси кореспондент СПН Србија.
Књига је представљена 8. октобра 2025. у Амбасади Србије у чешкој престоници, а 19. маја 2026. у Амбасади Чешке у Београду. Преведена је на румунски и чешки језик, а чека превод и на руски.
Промоције „Незапамћене битке“ о добровољцима у Великом рату на страни Србије, приређују се поводом великих јубилеја – 110. годишњице битке у Добруџи у Румунији и 100. годишњице подизања споменика спрским добровољцима – „Беле пирамиде“, у месту Мерџидија, Румунија.
Тим поводом у Румунији се припрема велики догађај који ће се одиграти у септембру, када је текла и ова веома крвама битка, коју су однели српски добровољци из свих српских земаља које су у то време биле под Аустроугарском.
Међу редовима српске добровољачке војске из разних крајева Аустроугарске било је и између 1300 и 1700 чешких добровољаца који су часно и с великим узајамним поштовањем стајали раме уз раме, борили се и крварили са Србима. Само у бици у Добруџи, септембра 1916, међу српским редовима погинула су и 63 Чеха, добровољци Прве српске добровољачке дивизије.
Зато се у поздравном речју обратила и председница Удружења српско-чешког пријатељства „Беседа – Петроварадин“, Ружа Колачек, те окупљенима врло емотивно захвалила – како аутору књиге, тако и присутнима – за чување успомена и културе сећања на наше претке који су се борили за слободу.
Атмосферу и тон промоције додатно је обогатио и руски камерни хор „Наслеђе” диригента Тимура Мусајева из Новог Сада.
Незапамћена битка и незапамћени јунаци Великог рата
Књига „Незапамћена битка – српски добровољци у Русији 1914-1918“ – о чијој важности несумњиво говори и сама чињеница да је реч већ о трећем издању, представља историју добровољачког покрета и прати судбине добровољаца из Аустроугарске, истакао је историчар мр Павле Орбовић, виши кустос музеја у Врбасу.
Орбовић je истакао да је аутор књиге, Милан Мицић (и сам унук Солунца који се вратио из САД да би пошао у рат као добровољац на страни Србије) том књигом исправио велику и дуготрајну историјску неправду, отргавши од заборава све те Србе изван Србије и њихове судбине.
Они су бежећи – што од регрутације у аустроугарску војску, што дезертирајући из ње – уз много муке тражили своју шансу да допринесу борби за ослобођење од свих страних јармова и уједињење свих Срба.
Јунаци ове књиге могу се описати као један – обичан српски сељак из Аустроугарске, дезертер из аустроугарске војске који се предаје Русима у Галицији (куда су Срби из Аустроугарске углавном слани), који жели да се бори за слободу, за своју митску домовину Србију, коју никад није ни видео.
Њему је, без обзира на скромно порекло и образовање, српско национално питање било питање опстанка, а уједињење Срба циљ ком је тежио свим срцем. Међу њима, мало је било богатих и образованих, јер се Аустроугарска побринула претходних година да их уклони, под разним изговорима и различитим методама.
Из тога већ можемо схватити колико је ова књига важна за исправљање историјске неправде – прећуткивања и заборава, тачније незнања, о учешћу тих људи у борби свих Срба за оно што је касније, уместо Велике Србије из њихове наде постало Краљевина СХС.
Управо та битка у Добруџи, а она није једина – остала је сасвим непозната нашој јавности. И то је та неправда, коју аутор исправља у овој књизи.
Јер за свега 34 ратна дана, колико је вођена битка у Добруџи, јединице српских добровољаца изгубиле су више од 53% састава. То је само једна од пет бесмислено крвавих битака коју су добровољци водили и добили, наоружани практично само бајонетима, рекао је аутор, др Милан Мицић.
Зарђале аустријске пушке из ратног плена и мали број метака без шаржера нису били од користи. Јер њима, као дезертерима из аустроугарске војске, нико није веровао – ни Руси којима су се предали, нити српски официри. Без обзира на сва дирљива и крајње потресна писма и жар који је у њима горео да се најзад нађу у својој држави, са Србима из матице – српски добровољци из Аустроугарске морали су се доказивати.
И баш из те битке у Добруџи потиче и легенда присутна у румунској војсци до дана данашњег – да се Срби никад не предају живи. Више од 2.000 их је нестало у тој бици, а о њиховом јунаштву и пожртвовању сведочи најмање 3.300 одликовања – Србије, Русије, Румуније и других земаља.
До данас је сачувано око 20.000 потресних писама које су ови родољуби слали са жељом да их приме у добровољце. Др Мицић је као извор за реконструкцију догађаја описаних у овој књизи користио та писма, изворе из архива Епархије будимске, различите архиве у институцијама, архиве, преписку, албуме и лична сећања – што добровољаца, што чланова њихових породица.
Нашој историји и јавности сви ти људи остали су непознати. Многи од њих, који можда нису ни напуштали своје село или округ читавог живота – предавши се Русима и бивши упућени у радне логоре широм царевине, жудели су да се придруже борби за стварање Велике Србије, такве која ће и њих обухватити својим мајчинским загрљајем.
Када је цар Николај најзад донео одлуку да се остатак те добровољачке војске – чије је ткиво, нажалост уништено међусобним сукобима Срба и Хрвата, као и бољшевичком револуцијом која се разбуктавала у царевини – преостали број људи у добровољачкој војсци износио је око половине – приближно 13.000 душа.
Ти пребегли „затвореници“ најзад су добили дозволу да се придруже десеткованој српској војсци, која се опорављала на Крфу. Та војска није се могла попунити другачије – оставши са свега 35.000 преживелих војника, одсечена од окупиране домовине која је стењала под зулумом Аустроугара, Бугара и Немаца. Зато је одлучено да се преосталих 13.000 Срба у руском „радном заточеништву“ (а нису били заточени, живели су врло активне животе у Руској царевини) ипак упуте на Солунски фронт, као попуна матичној војсци.
Да би тамо стигли, били су послати Транссибирском железницом преко Урала кроз Сибир, око Бајкала, кроз Иркутск, затим Краснојарск и Манџурију до Владивостока – јер им ниједан географски краћи пут није био проходан. Затим су преко Јапана, Сингапура, Цејлона и Суеца пошли натраг да се придруже српској војсци.
Један део добровољаца је од Белог мора и Архангелска опловио Сканднавију и од британске до британске луке пловио ка Солунском фронту, док их је британска штампа – уместо Србима из Аустроугарске – називала „Југословенима“.
Оно што је веома занимљиво, то је да се добровољно за борбу са Србима из Аустроугарске пријавило више Чеха него Хрвата и Словенаца заједно. Чак и они Хрвати и Словенци који су се нашли у добровољачкој восјци – а о њиховој вољи да се боре говори назив који су сами себи наденули, „силовољци“ – правили су велике проблеме. Хрвати су изазивали крваве обрачуне са Србима и нису желели да се боре.
То само сведочи да идеја „југословенства“ уопште није имала корене у народу, већ да је остала строго међу елитама – које су имале свака своје мотиве да је прихвате.
У биткама на фронту у Добруџи, на Солунском фронту и Кајмакчалану српски добровољци дали су неизмеран допринос победи, предвођени војводом Вуком (Војином Поповићем), припадником „Црне руке“ која се од 1910. борила за уједињење свих Срба.
Прича о тим храбрим људима, испричана у књизи „Незапамћена битка – српски добровољци у Русији 1914-1918“ родољубима без домовине, који су жарко желели да се за домовину изборе и свему што су преживели по стазама и богазима више од половине света – то је управо непозната историја коју нам др Мицић приповеда у овој, али и другим својим књигама.
Међу њима су и приче предака и о прецима многих од нас – очева, дедова, прадедова, чукундедова. Те људе, који можда у мирно време нису отишли ни изван свог среза, судбина и бура историје бацале су с једне на другу ивицу света, у бојеве и крајеве и међу људе о којима нису могли ни сањати.
Вратили су се као заборављени победници који су крваво платили оснивање нове државе, у којој као ни у претходним – нису били заштићени.
О томе и о другим – српским и људским – темама, разговарали смо са др Мицићем у краћем интервјуу, који ћемо објављивати наредних дана.
СПН је раније писао о разним догађајима из Великог рата и његовим одјецима у нашем времену.
