Церска битка 1914: Васкрс српске слободе
Навршило се 112 година од дана када су српски војници, 24. августа 1914, однели славну победу над аустроугарском војском на планини Цер.
Церска битка није била само обичан тријумф над бројнијим и опремљенијим непријатељем, већ прва савезничка победа у читавом Великом рату - догађај који је српском народу донео вечну славу у аналима светске историје, а српском војнику ореол непобедивог витеза слободе.
Напад Аустроугарске монархије на Србију у лето 1914. замишљен је у Бечу као брза, силовита и казнена експедиција. Заповедник непријатељских снага, генерал Оскар Поћорек, усмерио је Пету и Шесту армију преко Дрине и Саве, очекујући да ће лако и без већег отпора сломити српску одбрану. Међутим, српски Генералштаб, под вођством војводе Радомира Путника и одлучног команданта Друге армије, генерала Степе Степановића, брзо је прозрео намере непријатеља. Уместо очекиваног повлачења у дубину територије, српска команда је донела смелу одлуку и усмерила главнину својих снага у сусрет непријатељу, ка висовима шумовите планине Цер.
Одлучујући судар започео је у ноћи између 15. и 16. августа, када су се српске претходнице неочекивано сукобиле с аустроугарским трупама код села Текериша. Ова жестока ноћна борба прерасла је у неколико дана дуг окршај дуж читавог церског гребена и Подриња. Иако су се српски војници суочили са бројнијим и боље наоружаним непријатељем, њихова храброст, искуство из Балканских ратова и свест о томе да бране сопствени кућни праг одлучили су исход овог историјског сукоба.
Кључни прелом догодио се 19. августа, када је Друга српска армија незадрживим јуришима сломила отпор непријатеља на тромеђи Велика Глава - Трајан - Косанин град. Непријатељске снаге захватила је паника, због чега је наређено повлачење према Дрини и Сави. До 24. августа српска војска је ослободила Шабац и потпуно очистила државну територију од непријатељских трупа, чиме је битка званично окончана.
Број жртава био је велики, али резултати су били епохални. У овом сукобу Аустроугарска је претрпела тежак пораз са више од шест хиљада погинулих и 28 хиљада рањених, док су српске снаге имале око 11 хиљаде рањених и две хиљаде погинулих.
За изузетно командно умеће и стратешку генијалност у овој операцији, генерал Степа Степановић одликован је највишим војним звањем - унапређен је у чин војводе.
Историјски и духовни значај Церске битке далеко је превазишао границе саме Србије. Победа српског оружја спречила је Аустроугарску да своје снаге брзо пребаци на Источни фронт против царске Русије, чиме је савезницима дато драгоцено време за организацију одбране.
Завршетак Боја на Церу остао је трајни темељ српског војничког поноса и завет слободи.
СПН је раније писао о различитим фронтовима где су Срби трпели велике жртве - један од њих је Сочански фронт у Великом рату.
