Два туманска светитеља – две приче о подвигу и страдању
Српска Православна Црква 21. августа прославља чудотворце Зосима и Јакова, подвижнике чији су животи везани за манастир Туман.
Православна Црква 21. августа молитвено прославља преподобног Зосима Синаита и преподобног Јакова Туманског, двојицу светитеља чији су живот и подвиг нераскидиво повезани са манастиром Туман код Голупца.
Иако су живели у различитим вековима и потицали из потпуно различитих животних околности, њихове приче спајају молитва, одрицање од световног живота и потпуно предавање Христу. Један је у српску земљу дошао као монах исихаст из далека, док је други пре монашког живота стекао врхунско световно образовање и градио дипломатску каријеру.
Преподобни Зосим Синаит припадао је монасима исихастима, познатим као Синаити, који су током 14. века долазили у Србију у време кнеза Лазара. Према предању, у Србију је стигао у пратњи светог Григорија Горњачког и најпре се подвизавао у Горњачкој клисури.
Желећи још већу усамљеност и тишину, Зосим се потом повукао у шуме у околини данашњег Голупца, где је живео у пећини недалеко од места на којем се данас налази манастир Туман. Његов живот био је испуњен постом, молитвом и строгим подвигом.
О животу светог Зосима из средњег века није сачувано много историјских докумената. Његово житије вековима је пре свега чувано у народном предању и поклоничкој традицији.
Најпознатије предање везује његово упокојење за Милоша Обилића. Према причи коју су у 19. веку бележили хроничари, Обилић је приликом лова ненамерно ранио светитеља, мислећи да је пред собом угледао дивљу животињу. Када је схватио шта се догодило, покушао је да помогне рањеном подвижнику. Међутим, према предању, Зосим је замолио да га оставе на месту на којем се налазио, изговоривши речи „Ту мани ме“. На том месту је и преминуо.
Предање његову смрт повезује и с настанком имена манастира Туман. Према једној верзији, Милош Обилић је у знак покајања започео изградњу цркве на месту Зосимовог упокојења, али је није довршио јер га је кнез Лазар позвао да крене у бој на Косово.
Вековима након подвижниковог упокојења, његов гроб остао је место на које су долазили верници тражећи молитвену помоћ и утеху. О снажном култу светог Зосима сведочили су и путописци и истраживачи који су током 19. века посећивали овај крај.
Званично је име светог Зосима Синаита унето у диптих светих Српске Православне Цркве 1962, а његов празник обележава се 21. августа, на дан обретења његових моштију.
С манастиром Туман нераскидиво је повезан и живот преподобног Јакова Туманског, у свету Радоја Арсовића. За разлику од древног подвижника чији је живот остао сачуван пре свега у предању, о Јакову постоји знатно више података.
Радоје Арсовић рођен је 1894. у Кушићима код Ивањице. Био је изузетно образован човек, који је школовање наставио у Француској, где је стекао два доктората – из философије на Сорбони и из права у Монпељеу. Једно време радио је као дипломата Краљевине Југославије у Француској.
Његов живот, међутим, кренуо је потпуно другим путем након повратка у Србију. Током боравка у Врњачкој Бањи присуствовао је сабору богомољачких братстава Србије и слушао проповеди владике Николаја Велимировића, свештеника и верујућег народа. Тај сусрет оставио је дубок траг на њега. Одлучио је да напусти дотадашњи живот и обратио се владики Николају са жељом да буде примљен за искушеника.
Човек са два доктората и дипломатским искуством прихватио је најједноставнија монашка послушања, не правећи разлику између „великих“ и „малих“ задатака. Његов подвиг био је строг. Живео је скромно, мало је јео, није тражио удобност и време је проводио у молитви. Уместо угледа и положаја које је могао да има у свету, изабрао је монашку тишину и служење.
Пред Други светски рат био је уредник „Хришћанског мисионара“, а током рата познат као ревносни проповедник. Један део предања о његовом животу везује га и за пророчке увиде у догађаје који ће уследити, укључујући бомбардовање Београда и Жиче.
Током рата живео је у манастиру Љубостињи, где је остао упамћен као велики подвижник. После рата доживео је страдање које је окончало његов земаљски живот.
У селу Раброву, у фебруару 1946, комунисти су га претукли до смрти. По сопственој жељи сахрањен је у манастиру Туман, где су његове мошти обретене 21. октобра 2014.
Тако су у једној светињи, кроз векове, остала сведочанства о двојици подвижника различитих животних путева. Њихов спомен није само део црквеног календара. Мошти двојице светитеља остају средиште побожности која се из генерације у генерацију преноси у српском народу.
СПН је раније писао о Преображењу Господњем.
