Без правде 35 година: У Калуђерици ускоро меморијал за српске жртве у Сиску
У Калуђерици је обележено сећање на српске жртве злочина у Сиску, док је најављено уређење постојећег спомен-обележја.
У београдском насељу Калуђерица данас је обележено сећање на српске жртве злочина у Сиску и околини током 1991. На скупу је најављено и уређење спомен-обележја у Калуђерици, места које треба да сачува успомену на страдале и пренесе сведочанство о њиховој судбини будућим генерацијама.
Према подацима Документационо-информационог центра „Веритас“, у нападу хрватске полиције и Збора народне гарде 22. августа 1991. године убијено је 15 српских цивила, док су десетине људи рањене. Тај злочин представља део ширег страдања српског становништва на подручју Сиска, где су током рата забележена бројна убиства, нестанци и злостављања.
Министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић Стаменковски поручила је да је очување сећања на невино страдале обавеза државе и друштва.
„Обавеза свих нас је да чувамо сећање на невино пострадале и да истину о страдању српског народа преносимо будућим генерацијама“,
рекла је она.
Говорећи о жртвама злочина из 1991, министарка је посебно издвојила Жељку Боиновић, која је имала 23 године. Према њеним речима, Боиновићева није била наоружана нити је учествовала у борбама, већ је страдала када је на њу пуцано кроз отворени прозор.
Обележавање у Калуђерици било је прилика и да се подсети на шири контекст страдања Срба у Сиску. Према подацима који се наводе у доступној документацији, у низу ратних злочина на подручју Сиска и околине страдао је велики број цивила, претежно српске националности.
Случај Сисак
У казненој пријави коју је Заједница Срба у Хрватској поднела 2007. наведен је списак од 611 жртава. Према тим подацима, међу страдалима је било 595 Срба, 14 Хрвата и двоје Бошњака, док су 120 жртава биле жене.
Српски цивили су током 1991. и 1992. одвођени из својих кућа и с радних места, након чега су неки нестали, а неки касније пронађени мртви. У документацији се као места на којима су људи држани и злостављани помињу „Барутана“, „ОРА“ и „Јодно“, некадашње лечилиште.
Злочини су се дешавали у атмосфери рата и опште несигурности у Сиску, који се налазио у близини линије фронта. Истовремено су забележени случајеви застрашивања српског становништва, паљења локала чији су власници били Срби и други облици насиља.
Случај Сисак годинама је остао без одговарајућег судског епилога. Казнену пријаву против тадашњег политичког врха Хрватске и других лица државно тужилаштво је 2007. одбацило у делу који се односио на чланове владе, док поступање по пријавама против лица с подручја Сиска није довело до свеобухватног судског разрешења злочина.
Због тога питање одговорности и данас прати сећање на страдале. Породице жртава и организације које се баве очувањем сећања годинама указују на потребу да се утврде околности убистава и нестанака и да одговорни буду процесуирани.
Управо у том контексту најављено је уређење споменика у Калуђерици. Према најави Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, радови на уређењу постојећег спомен-обележја требало би да почну у наредним данима, док би у наредним месецима требало да буде припремљен и пројекат уређења суседне парцеле, која би могла да постане део јединственог меморијалног простора.
Намера је да меморијални простор буде место на којем ће породице, деца и млади моћи да се упознају с историјом и страдањем српског народа, не само у Сиску и Крајини већ и на другим просторима на којима су Срби страдали током ратова деведесетих.
Најављено је и подизање спомен-комплекса на Банстолу, на подручју између Сремских Карловаца, Ирига и Инђије, који би био посвећен страдалима с простора данашње Хрватске. Према најави, на њему би требало да буду уклесана имена погинулих, уз податке о њиховом завичају и датуму страдања.
„Сваки човек заслужује да његово име и презиме, његов завичај и датум страдања буду уклесани у камен. То су наши људи и они су то заслужили“,
поручила је Ђурђевић Стаменковски.
Калуђерица тако остаје једно од места на којима се чува сећање на крајишке жртве и њихове завичаје. Уређење споменика није само питање изгледа једног меморијала, већ и покушај да сведочанство о страдању остане доступно онима који о тим догађајима данас знају само из прича својих родитеља и предака.
После више од три деценије, питање Сиска није само питање прошлости. За породице несталих и убијених оно је и даље питање истине, одговорности и права на сећање.
СПН је писао о новој провокацији вандала у Призрену.
