Како су пронађене мошти светог првомученика Стефана
После векова заборава, мошти светог првомученика Стефана пронађене су захваљујући виђењима презвитера Лукијана, а њихов пут пратила су бројна чудеса.
Свети првомученик и архиђакон Стефан, први који је положио живот за Христа, пострадао је каменовањем у Јерусалиму. Његово тело било је остављено на отвореном, али га, по Божјем промислу, нису дотакле ни звери ни птице.
Те ноћи јерусалимски законоучитељ Гамалило, који је почео да се приближава хришћанској вери и био тајни пријатељ апостола, послао је побожне људе да преузму тело светог Стефана. Однео га је на своје имање, у село Кафаргамала, и сахранио у својој пећини. У истој пећини касније су сахрањени Никодим, који је ноћу долазио код Господа Исуса Христа и примио веру, Гамалилов син Авив и, на крају, сам Гамалило.
Прошли су векови. С престанком гоњења хришћана и доласком цара Константина Великог дошло је време да скривене мошти буду откривене.
Презвитеру Лукијану, свештенику из тог краја, у сну се три пута јавио Гамалило. Први пут му је открио ко почива у пећини и упутио га Архиепископу јерусалимском Јовану. Други пут му је показао како да распозна гробове, кроз виђење четири корпе са цвећем различитих боја. Трећи пут га је строго опоменуо да више не одлаже испуњење задатка и поручио му да на њиховом гробу буде подигнут храм.
Лукијан је отишао архиепископу и испричао му све што је видео. Потом је с побожним људима кренуо у потрагу за гробовима. На месту које му је било откривено пронашли су камен са натписом „Хелиил“, што значи „слуге Божје“. Када су померили камен, открили су улаз у пећину.
У њој су пронашли четири гроба, управо онако како је Гамалило показао Лукијану: с десне стране почивао је свети Стефан, насупрот њему Никодим, а на западној страни Гамалило и његов син Авив.
Архиепископ Јован убрзо је дошао с епископима и многобројним народом. Када су отворили гроб светог Стефана, према црквеном предању, затресла се земља, зачуо се анђеоски пој, а од моштију се проширио диван мирис. С народом су дошли и многи болесници, а пред моштима светитеља, како сведочи предање, исцељена су 73 човека.
Мошти светих свечано су изнесене из пећине. Никодим, Гамалило и Авив положени су у храм који је подигнут на месту обретења, док су мошти светог Стефана пренете у Јерусалим и положене у цркви на Сиону.
Међутим, ту није завршен чудесни пут моштију првомученика.
У Јерусалим је из Цариграда дошао сенатор Александар са супругом Јулијанијом. Задивљен чудима која су се дешавала пред моштима светог Стефана, подигао је храм у његову част и замолио да мошти буду пренете у њега.
После извесног времена Александар се тешко разболео и умро. Његова жена га је сахранила у ковчегу направљеном по узору на ковчег светог Стефана и положила га поред светитељевих моштију.
Осам година касније Јулијанија је, због наваљивања једног властелина да се поново уда, одлучила да се врати у Цариград. Уз царску дозволу желела је да понесе са собом мужевљево тело. Међутим, приликом отварања гробнице, по Божјем промислу, узела је ковчег светог Стефана уместо ковчега свог мужа.
Током пута из Јерусалима чули су се анђеоски гласови, а демони су, према предању, узвикивали да Стефан иде и да их прогони. На мору је избила страшна бура, али се тада светитељ јавио путницима речима: „Ја сам с вама, не бојте се!“ После тога море се одмах смирило.
У Халкидону су се пред моштима светог Стефана окупили бројни болесници, а предање сведочи о њиховим исцељењима. Коначно, лађа је стигла у Цариград, где су мошти свечано дочекали патријарх, свештенство, цар и мноштво народа.
Током свечане поворке догодило се још једно необично чудо. На месту званом Константинова купатила, мазге које су вукле царске колеснице изненада су стале и нису хтеле да наставе пут. Тада је, према предању, једна од њих проговорила људским гласом и рекла да свети Стефан жели да његове мошти буду положене управо ту.
Цар је наредио да се на том месту подигне храм. Тако су мошти светог првомученика и архиђакона Стефана, после векова скривеног починка, пронашле своје ново место у Цариграду.
Њихово обретење и пренос Црква памти као сведочанство Божјег промисла, а чудеса која су пратила мошти светог Стефана као сведочанство благодати Божје која се пројављује кроз Његове светитеље.
СПН је раније писао о почетку Госпојинског поста.
