Француска: донет закон о еутаназији, упозорења бранилаца живота све гласнија
Усвајање закона о еутаназији у Француској изазвало је нове полемике, док Цркве и организације које се залажу за заштиту живота упозоравају на његове последице.
Француска Национална скупштина усвојила је 15. јула 2026. закон којим се легализују еутаназија и потпомогнуто самоубиство, упркос томе што је Сенат исти предлог закона претходно одбацио у три наврата. Закон је добио подршку 291 посланика, док је против било 241. Ипак, пре ступања на снагу мораће да прође оцену Уставног савета, који ће утврдити да ли је у складу с Уставом. Истовремено, усвајање тог закона покренуло је снажне реакције црквених представника и организација које се залажу за заштиту људског живота.
Према усвојеном закону, право на такозвану „потпомогнуту смрт“ имаће пунолетни држављани Француске и лица са сталним боравком која болују од неизлечивих болести у узнапредовалој или терминалној фази, ако трпе сталне и „неподношљиве“ физичке или психичке патње.
Противници закона сматрају да су управо ови критеријуми недовољно прецизно одређени, што би у будућности могло да доведе до њиховог све ширег тумачења.
Управо на то, како наводе, указују искуства земаља које су раније легализовале еутаназију или потпомогнуто самоубиство. Као најчешћи примери наводе се Канада и Холандија, где су законска решења током година проширивана. Критичари упозоравају да се оно што је у почетку представљено као изузетак за најтеже случајеве временом претвара у све ширу праксу, која обухвата нове категорије пацијената.
Посебну забринутост изазива и чињеница да ће трошкове поступка сносити здравствено осигурање. Према оцени организација које се залажу за заштиту живота, тиме се еутаназија укључује у систем редовних здравствених услуга, док су палијативна медицина, хосписна нега и психолошка подршка тешко оболелима у многим срединама и даље недовољно развијене.
Полемике се воде и око заштитних механизама које закон предвиђа. Иако је прописано да сваки захтев мора да прође процену више здравствених радника, противници закона сматрају да искуства других држава показују да такве гаранције временом могу постати формалност. Истовремено, указују да лекари и медицинско особље који из разлога савести не желе да учествују у поступку ипак морају да пацијента упуте колегама који су спремни да га спроведу.
Након усвајања закона пажња је усмерена ка Уставном савету, чија ће одлука одредити да ли ће нови прописи ступити на снагу.
Истовремено, црквени представници настављају да позивају на развој неопходних облика неге и подршке угроженим категоријама. Како истичу, задатак друштва је да човека прати, лечи и ублажава његову патњу, а не да окончање живота прихвати као уобичајено решење.
Зато сматрају да би уместо ширења законских могућности за еутаназију требало јачати превенцију самоубистава, развијати палијативну и хосписну негу и обезбедити већу подршку тешко оболелима, старијима и особама с инвалидитетом. Према њиховом ставу, задатак друштва је да ублажи патњу и пружи помоћ најугроженијима, а не да потпомогнуту смрт прихвати као део редовне здравствене праксе.
Став Цркава. Хришћански поглед на еутаназију
Хришћанске Цркве, иако припадају различитим традицијама, у основи деле став да је људски живот Божји дар који човек не сме намерно да оконча. Због тога се еутаназија и потпомогнуто самоубиство одбацују као морално недопустиви поступци, док се истовремено наглашава обавеза друштва да тешко оболелим људима обезбеди достојанствену негу, ублажавање бола и духовну подршку.
Католичка црква је такав став више пута поновила у својим званичним документима. Она прави јасну разлику између намерног окончања живота и одустајања од несразмерних или бескорисних медицинских поступака, као и примене палијативне неге ради ублажавања патње. И последњих година представници Свете столице истичу да је одговор на патњу – развој палијативне медицине и брига о оболелима, а не легализација еутаназије.
И православно предање полази од схватања да је живот свети дар Божји и да човек није његов апсолутни господар. У православним биоетичким документима и изјавама архијереја наглашава се да је Црква позвана да буде уз човека у болести и страдању, пружајући духовну и пастирску подршку, док се посебан значај придаје развоју палијативне неге и очувању достојанства сваке људске личности до природне смрти.
Заједнички став о овом питању исказали су и представници хришћанства, јудаизма и ислама, који су 2019. у Ватикану потписали декларацију у којој су позвали државе да уместо легализације еутаназије развијају системе палијативне неге, хосписе и све облике подршке тешко оболелим и њиховим породицама.
СПН је раније писао о предавању из области биоетике које је одржано у Бару.
