Предање о чудима свете Јефимије која су променила историју Цркве
Чуда свете великомученице Јефимије у време Четвртог васељенског сабора заузимају посебно место у предању Православне Цркве. Црква та чуда слави 24. јула.
Света великомученица Јефимија рођена је у Халкидону, у Витинији, где је за време цара Диоклецијана пострадала за Христа. Њен спомен Црква прославља 16. септембра, али се 24. јула молитвено сећа чуда које се, више од једног века после њеног мучеништва, догодило над њеним моштима. Управо је то чудо, према црквеном предању, постало један од најпознатијих догађаја у историји васељенских сабора.
Средином V века Цркву је потресла озбиљна криза изазвана учењем александријског патријарха Диоскора и цариградског архимандрита Евтихија. Они су учили да је после оваплоћења у Христу постојала само једна природа, одбацујући православно исповедање да су у Њему несливено и нераздељиво сједињене божанска и човечанска природа.
Њихово учење брзо се ширило, добијајући подршку дела црквених и државних великодостојника, а после сабора у Ефесу, који је у историји остао упамћен као „разбојнички сабор“, многи православни епископи били су изложени прогону.
После смрти цара Теодосија II, на престо су ступили цар Маркијан и царица Пулхерија, који су настојали да превазиђу поделе у Цркви. Они су 451. сазвали Четврти васељенски сабор у Халкидону, на којем се окупило 630 епископа из читаве хришћанске васељене. Сабор је заседао у великом храму Свете великомученице Јефимије, где су почивале њене мошти, већ тада познате по бројним чудима.
Житије сведочи да су се код моштију свете Јефимије годинама догађала необична збивања. На дан њеног празника из њених моштију истицала је миомирисна крв коју је епископ сабирао с великом побожношћу, а верници су се њоме помазивали тражећи благослов и исцељење. Предање бележи и бројна јављања светитељке онима који су јој се с вером молили, због чега је њен храм био једно од најпосећенијих места ходочашћа у околини Цариграда.
И поред вишедневних расправа, сабор није успевао да превазиђе дубоке разлике између православних епископа и присталица јереси. Тада је цариградски патријарх Анатолије предложио да обе стране на свитке напишу своје исповедање вере. Свици су положени на груди свете Јефимије, њен гроб је запечаћен царским печатом, а сви присутни провели су три дана у посту и молитви, молећи Бога да покаже где је истина.
Када је четвртог дана гробница отворена, православни свитак налазио се у десној руци светитељке, док је свитак јеретика лежао под њеним ногама. Житије додаје да је света Јефимија пружила руку и предала православно исповедање цару и патријарху. Оци Сабора то су прихватили као Божју потврду исправности православног учења, после чега је јерес осуђена, а многи њени следбеници вратили су се у окриље Цркве. Од тада се света Јефимија на иконама често приказује са свитком у десној руци, као трајним подсећањем на овај догађај.
Чудеса су се наставила и после Сабора. Хиљаде верника долазиле су у Халкидон да се поклоне моштима светитељке, а житије сведочи да су многи добијали исцељење и духовну утеху. Њена слава ширила се читавим хришћанским светом, па је храм постао једно од највећих ходочасничких средишта тог времена.
Међу онима који су посумњали у истинитост ових сведочанстава био је и цар Маврикије. Желећи да лично провери да ли су приче о мироточењу моштију истините, наредио је да се гробница уочи празника запечати његовим царским печатом. Када је на дан празника отворио гроб, из њега се, према предању, раширио снажан миомирис, а из моштију је потекло више мирисне крви него икада раније. Цар се тада покајао због своје сумње и до краја живота с великим поштовањем гледао на свету Јефимију.
Нешто касније, за време цара Ираклија, Персијанци су опустошили околину Халкидона и опљачкали храм Свете Јефимије. Покушали су да отворе њену камену гробницу, али, како сведочи житије, нису успели ни да помере поклопац. Затим су око гроба наложили велику ватру, очекујући да ће га висока температура оштетити. Ипак, када се ватра угасила, гробница је остала потпуно нетакнута, што су верни прихватили као ново сведочанство Божје заштите над светитељкиним моштима.
Страхујући од нових упада, цар и патријарх донели су одлуку да мошти буду пренете у Цариград. За њих је подигнут величанствен храм где су свечано положене у камену гробницу. И у престоници су, према житију, наставила да се догађају бројна чудеса, а верници су и даље притицали светој Јефимији тражећи њено молитвено заступништво.
Тешка искушења за мошти свете Јефимије нису престала ни после њиховог преноса у Цариград. Највећа опасност по њих дошла је у време иконоборства, када су византијски цареви започели прогон поштовања светих икона и моштију. Они који су одбацивали православно предање настојали су да униште све што је подсећало на поштовање светитеља, па су на удару биле и мошти свете великомученице Јефимије.
Према житију, цар Лав Исавријанац наредио је да се светитељкине мошти уклоне из храма и баце у море. Наредба је извршена, али Бог, како сведочи предање, није допустио да мошти буду изгубљене. Ковчег је плутао морем све док није стигао до острва Лимноса, где су га пронашла двојица побожне браће, Сергије и Сергон. Они су, не слутећи какво благо се у њему налази, са страхопоштовањем отворили ковчег и препознали мошти свете Јефимије. Одлучили су да их сакрију како би их сачували од даљег скрнављења.
Браћа су мошти чувала у великој тајности, знајући да би њихово откривање у време иконобораца могло да доведе до њиховог уништења. Живели су скромно и побожно, бринући се о светитељкиним моштима као о највећој светињи. Предање казује да су се и на Лимносу наставила чудеса, а да су многи који су с вером долазили пред мошти добијали утеху, исцељење и укрепљење у невољама.
Пре своје смрти Сергије и Сергон открили су једном побожном свештенику где се налазе мошти и замолили га да тајну сачува док у Цркви поново не завлада мир. Тако су мошти свете Јефимије остале сакривене све до окончања иконоборства, када су православни поново могли слободно да поштују свете иконе и мошти.
После победе православља, у време царице Ирине и Седмог васељенског сабора, започета је потрага за моштима свете Јефимије. Захваљујући сведочанству које је сачувано од браће и свештеника коме су поверили тајну, мошти су пронађене на Лимносу и свечано враћене у Цариград. Њихов повратак дочекан је као велики празник. Свештенство, монаштво и верни народ окупили су се у свечаној литији, славећи Бога што је сачувао мошти светитељке током година прогона.
Од тада су мошти свете великомученице Јефимије поново почивале у Цариграду, где су наставиле да буду место молитве и поклоњења. Њено име остало је нераздвојно повезано са победом православног исповедања вере на Четвртом васељенском сабору, али и с истрајношћу Цркве у временима великих искушења. Због тога света Јефимија није упамћена само као мученица која је свој живот положила за Христа, већ и као светитељка чије је чудо, према црквеном предању, постало сведочанство истине православне вере и охрабрење многим поколењима верника.
