СПЦ обележила Сабор светих просветитеља и учитеља српских
Празник обухвата сећање на неколико архиепископа и патријараха, од Светог Саве до патријарха Гаврила, обешеног 1656.
Српска Православна Црква 12. септембра прославља Сабор светих просветитеља и учитеља српских, празник посвећен спомену неколицине архиепископа и патријараха који су својим животом, подвигом и делом оставили дубок траг у историји Цркве.
На овај дан, како се наводи у црквеном предању, не помињу се сви српски светитељи, већ посебно неколико првопастира Српске Цркве – од Светог Саве, првог српског архиепископа, до патријарха Гаврила, који је пострадао 1656. године.
Међу њима је на првом месту свети Сава, први Српски архиепископ, који се назива равноапостолним. Његов наследник био је свети Арсеније, велики јерарх и чудотворац, који је наставио дело утврђивања Цркве започето деловањем светог Саве.
Помиње се и свети Сава II, син првовенчаног краља Стефана. Он је дуже време живео у Јерусалиму, а у „Србљаку“ је назван „сличан Мојсију у кротости“.
Међу прослављеним јерарсима налази се и свети Никодим, који се подвизавао у Светој гори и био игуман Хиландара, а потом је постао архиепископ „све српске и поморске земље“. Његов живот повезан је тако са једним од најзначајнијих духовних средишта српског народа и са архиепископском службом у Српској Цркви.
Свети Јоаникије најпре је био архиепископ, а од 1346. патријарх. Упокојио се 1349, оставивши траг у једном од значајних периода историје Српске Цркве.
Посебно место заузима свети Јефрем, велики подвижник који је, иако није желео патријаршијски престо, 1376. изабран за патријарха у време кнеза Лазара. Он је крунисао Лазара, а потом се одрекао патријаршијског престола и повукао у самоћу, посветивши се подвигу и молитви.
Његов наследник био је свети Спиридон, који се упокојио 1388. У низу српских првопастира који се помињу овим празником налази се и свети Макарије, заслужан за обнову бројних старих задужбина и за развој црквеног живота у тешким временима.
Макарије је организовао штампање црквених књига у Скадру, Венецији, Београду и другим местима, а подигао је и чувену трапезарију при Пећком манастиру. У унапређењу црквеног живота помагао му је и његов брат, велики везир Мустафа, односно Мехмед Соколовић. Свети Макарије упокојио се 1574.
Међу последњима у овом низу посебно се истиче свети Гаврило, по роду племић од Рајића. Учествовао је на Московском сабору у време патријарха Никона, због чега је од Турака оптужен за велеиздају и обешен 1656.
Поред ових архиепископа и патријараха, у спомену Цркве наводе се и Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије, епископ рашки, патријарх Кирило, Јован, Максим и Никон. Многи од њих свој духовни пут започели су или продубили подвизавањем у Светој гори.
У спомен ових светих првопастира Црква пева тропар другог гласа, у којем их назива богоносним оцима, српским просветитељима, светим првопастирима и патријарсима, чуварима истине и апостолског предања и непоколебивим стубовима православља.
Животи ових архијереја обухватају више векова српске црквене историје – од времена светог Саве и утемељења Архиепископије, преко периода Пећке патријаршије, до времена тешких искушења под османском влашћу. Заједничко им је, према црквеном предању, служење Цркви и народу и подвиг који је оставио трајно духовно наслеђе.
Зато се у празничном богослужењу они сабирају у један спомен као „раби благи и вјерни, добри же дјелатељије винограда Господња“, као сведоци верности Христу и чувари предања Српске Православне Цркве.
СПН је писао да је митрополит Јоаникије служио на Александровдан у цркви на Ножици.
