Суд над митрополитом Тихиком: случај који потреса православни свет
Случај митрополита Тихика, који је ове године лишен управљања Пафоском епархијом, потреса православни свет као ретко који догађај у новије време.
У пролеће 2025, Синод Кипарске Православне Цркве донео је одлуку о разрешењу Митрополита пафоског Тихика. Формални разлози били су „канонске неправилности“ и „лоше управљање епархијом“, али се убрзо показало да је реч о одлуци без основа, која је дубоко поделила Цркву и изазвала сумњу у саме механизме црквеног правосуђа. За многе вернике, тај поступак означио је прекретницу у односу између црквене власти и савести појединца.
Митрополит Тихик, познат по својој скромности, молитвености и посвећености парохијама, одбио је да се јавно брани. Изабрао је ћутање – као што је, према речима светих отаца, Христос ћутао пред својим судијама. Тихо и без оптужби, позивао је вернике на молитву, а не на протест. Његово ћутање, међутим, постало је најјаче сведочанство неправде коју је трпео.
Поступак против њега био је, по наводима кипарских канониста, спроведен уз бројне пропусте: митрополиту није омогућено да се брани, није имао увид у оптужбе, нити право на адвоката или жалбу. Синод је у року од неколико сати потврдио његово разрешење. Тихик је потом поднео апелацију Цариградском патријарху, очекујући да највиша црквена инстанца исправи очигледну неправду.
Апелација је на Фанару примљена и разматрана током три месеца. Цариградска Патријаршија је у званичном документу признала да су у поступку у Никозији заиста почињене „процедуралне неправилности“. Међутим, уместо да поништи неосновану пресуду, Фанар је одлучио да „ради мира и јединства Цркве“ потврди одлуку кипарског Синода. Та формулација, која је у званичним круговима названа „дипломатском“, у јавности је оцењена као својеврсно „пилатовско прање руку“.
Поређење са јеванђељским догађајем није случајно. Као што је Пилат признао Христову невиност, али је ипак попустио пред притиском, тако је и Цариградска Патријаршија у овом случају признала неправду, али јој се није супротставила. Тиме је, по мишљењу многих богослова, поткопано само поверење у институцију апелације – последње уточиште правде у Цркви.
Суштина случаја није у административном питању већ у дубљој духовној драми савременог Православља. Изгледа да је у Цркви све мање простора за исповедништво, а све више за бирократске компромисе.
Митрополит Тихик је кажњен не зато што је прекршио каноне, већ зато што их није прекршио.
Одбио је да учествује у заједничком богослужењу с католичким кардиналом, одбио да венча протестантку без катихизације, и није прихватао екуменистичке ставове који су у супротности с традицијом. Управо то, кажу његови подржаваоци, постало је „грех“ који му се не прашта.
Све оно што је у ствари очигледна потврда његове верности црквеној традицији. Све што су увидели и на Фанару, али решили само да признају да у решењу кипарског Синода постоје неправилности.
Али, ако постоје неправилности – значи да није важеће. И ако није важеће, зар је могуће да то решење по апелацији буде подржано?
Одговор се намеће сам по себи.
Фанар је пропустио – из ових или оних разлога – да буде оно што би требало да буде: последња инстанца и место где се на овом свету обавезно спроводи правда. Место које, у складу с духом Васељенских сабора, место где је савест читаве Цркве. Фанар је пропустио да буде орган истине, и постао пуки орган власти. Тамо неправилно осуђени више не може наћи правду. Тамо се чува „мир“, и тиме се подрива и сама суштина мисије Васељенског престола и апелације – која тиме постаје пука формалност.
И то је видео цео православни свет. А у Грчкој и Кипру ова неправда је посебно болна, јер је срушила представу о праведности Цркве код многих верника.
Баш као и у случају осуде светитеља Јована Златоустог и Нектарија Егинског. Светог Јована Златоустог осудили су „ради мира“, а свети Нектарије Егински био је протеран, исто тако „ради мира“, иако нису нашли никакву његову кривицу.
Архиепископ Георгије, поглавар Кипарске Цркве, од самог почетка је инсистирао на прихватању свих одлука Критског сабора и признању украјинске ПЦУ. Тихик је остао уздржан и веран канонском устројству Цркве, сматрајући да је реч о питању које није богословско него политичко.
Сукоб се нарочито погоршао кад је архиепископ Георгије инсистирао да се на Пафос приме мошти апостола Павла, које је пратио католички кардинал. Тихик је одбио да учествује у заједничкој церемонији пријема моштију, опет верно канонима.
Временом, сукоб је попримио личну и идеолошку димензију, а крајем маја 2025. прерастао у званичан процес.
Митрополиту Тихику ускраћено је управљање епархијом, издржавање му је смањено за више од 50%, забрањено му је да служи, ограничен контакт с паством. Ипак, Тихик је и даље у молитвеном општењу с верницима. Његовој смирености и одсуству осветничких речи диве се чак и они који нису сагласни с његовим ставовима. Његово здравље је, према сведочењима блиских пријатеља, нарушено, али он и даље свакодневно служи молитвено правило и помиње чак и оне који су га осудили.
Сад му се нуди да потпише документ – с признањем Критског сабора и ПЦУ. Потписивањем би се вратио у систем, али по цену савести. Ако коначно одбије, остаће изолован, чак можда и лишен монашког чина. Такву ситуацију може исправити само Господ.
Многи кипарски теолози данас случај Тихика називају „лакмус-папиром“ за савремену Цркву. Он показује колико је танка граница између духовне власти и административне моћи, између верности канону и притиска компромиса. Црква је, по речима једног кипарског богослова, „позвана да сведочи истину, а не да је потврђује печатом бирократије“.
Случај митрополита Тихика тако је прерастао у симбол ширег феномена – губитка осећаја за истину унутар институција које су призване да је чувају. Црква поново пролази кроз искушења власти и покушава дипломатски, уместо јеванђељски, да гради однос са светом. Црква је, штитећи „мир“, осудила правду. А историја нас учи да сваки пут кад Црква погреши, Господ грешке претвара у лекције. Кад Црква говори „процедурама“, Господ од живота људи напише „житија“.
Баш као са свим неправедно осуђеним праведницима, свецима и мученицима. Њихову је правду доказао Бог. Тако ће бити и са Тихиком, ако настави да се моли, без злобе, за своје гонитеље.
Његово ћутање постало је проповед. Његова осуда је сведочанство. А његово страдање је подсетник да у свакој епохи постоје нови судови над истином, и да се Христов крст увек изнова поставља унутар самог црквеног простора.
СПН је писао да је Кипарски архиепископ отпужен да уцењује Цариградског патријарха.
