Ексклузивно: Напад на православну цркву у Загребу – утисци православног Загрепчанина
У ноћи 22/23. априла 2026. у Загребу догодио се напад на Саброни храм Српске Православне Цркве. Члан парохије тог храма, Марко Принц, дао је своје виђење о томе.
Редакција СПН замолила је Марка Принца, засад јединог блогера у Хрватској који се бави популаризацијом Православља, да нам саопшти своје утиске и стање на лицу места. Марко Принц је до крштења у Православној Цркви био католички свештеник. Сада је један од чланова парохије Саборног храма Преображења Господњег у Загребу. Текст који следи је његов став о немилом догађају о ком смо извештавали.
Јуче нас је дочекала вест да се претходне ноћи догодио напад на православни саборни храм у самом центру Загреба. Починилац, који је убрзо ухапшен, бацао је столице из оближњег кафића на улаз у цркву, разбивши стотину година стар витраж изнад црквених врата. Јутрос сам кренуо у посету нападнутој цркви, којој иначе и припадам.
Све је било мирно. Јутарња служба је била мирна као и сваког дана, са неколико присутних људи као и сваког дана, црквени продавац је радио у свом киоску, и само присуство мајстора који је поправљао стакло на улазу указивало је на непријатан догађај. У самој цркви и око ње, обичан загребачки пролећни дан.
Провео сам кратко време са свештеником, он је миран и спокојан. Како се ја осећам, као верник тог храма?
Чим је стигла вест о нападу, разни државни званичници, политичари и јавне личности су се огласили са својим очекиваним коментарима. Међутим, за мене, као верника и теолога, јавља се потпуно другачија перспектива на овакве догађаје, перспектива којој мало ко обраћа пажњу. То је духовна перспектива. Каква се духовна борба води иза оваквих инцидената?
Сваки истражитељ, када истражује неки догађај, прво себи поставља питање: ко има користи од таквог догађаја? Чији се циљеви остварују кроз такав вандалски напад? Као хришћанин који покушава да све сагледава из духовне перспективе, јасно видим да је ђаво, непријатељ човечанства, последња инстанца која има користи од оваквих испада. Његово само име, диаболос на грчком, значи онај који дели, онај који уноси раздор. Очигледно је да има интерес да сеје раздор међу становницима овог града, да окреће његове становнике различитих вера и националности једне против других и да сеје немир и страх. На крају крајева, он воли да види света места Божјег присуства међу људима оскрнављена.
А загребачки православни храм је управо то, место Божје благодати и милости у овом граду. Ту се сваког јутра и вечери узносе молитве Богу за цео свет. Сваког дана, од јутра до вечери, људи свих вера, верници и неверници, туристи и путници, долазе у ову цркву да је разгледају, помоле се, упале свећу и излију своје душе пред Богом у надземаљској атмосфери овог светог места.
Божје присуство на овом месту је очигледно и у још једном детаљу за који многи не знају или не обраћају пажњу на њега, а то је чињеница да загребачка црква окупља људе свих народа, раса и вера у овом граду на својим службама. Када погледате вернике окупљене на недељној литургији, морате бити свесни да поред православних Срба, иза тих лица стоје и Хрвати, како они који су прешли у православље, тако и они који нису, најчешће католици, али који воле православље и духовност наше Цркве. Руси и Украјинци овде стоје заједно, у овом тешком времену за њих. Грци, Роми, Арапи, афрички мигранти; може се рећи да је ово можда једно од етнички и верски најразноврснијих места у овом граду. С времена на време видећете и људе у римокатоличкој црквеној одећи, свештенике, редовнице, па чак и понеког бискупа.
Наравно, невидљивим злим силама смета нешто овакво, посебно на овом политички турбулентном подручју. Сметају им људи који се окупљају у заједништву око Бога у Његовом светом храму.
Овде видим дубље духовне корене и честих вербалних напада на нашу Цркву у разним медијима и од разних организација, срећом маргиналних, који могу допринети таквим инцидентима.
Када сам прилазио православљу, између осталог, упоређивао сам православље са другим хришћанским верама и запало ми је за око да се православље у једном погледу увелико издваја од остатка хришћанства – по нападима и прогонима. Да, и друге хришћанске заједнице су кроз историју биле прогоњене. Овде, у Хрватској, редовно се бележе бројни вандалски напади и на римокатоличке цркве и сакралне објекте, али пошто је Римокатоличка црква већинска, то некако пролази „испод радара“. Међутим, ниједна неправославна заједница није погођена прогоном у целости, и тако систематски и темељито као Православна црква. Сетимо се да је у време највећег цветања хришћанског Запада, православни Исток лежао у ропству Арапа, Турака и Монгола, и да је у 20. веку практично цело Православље, осим мале оазе у Грчкој и грчког дела Кипра, било у рукама агресивног комунизма.
Све је то потврда да смо на правом путу, јер нам Христос није обећао ништа осим прогона. Важно је да, као следбеници Христови, препознамо дубље духовне корене у таквим инцидентима и да свој бес не усмеравамо ка људима, већ ка силама Зла, јер наша борба није против крви и тела, него против поглаварстава, против власти, против господара таме овога света, против духовних сила зла на небесима (Еф. 6:12). Тренуци попут ових су идеални за испуњење Христове заповести: А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје и молите се за оне који вас гоне, да бисте били синови Оца свога који је на небесима, јер он даје сунцу своме да обасјава зле и добре, и даје кишу праведнима и неправеднима. (Матеј 5: 44-45).
СПН је раније објавио текст Марка Принца о историји Православља у Хрватској.
