Професор ПБФ: „Актуелни умрежени напади на Патријарха попримају карактер организоване харанге“
У тексту на сајту СПЦ презвитера др Зорана Деврње, професора Православног богословског факултета у Београду, разматрају се актуелни напади на Српску Православну Цркву и патријарха Порфирија, као и позиција Цркве у савременим друштвеним и политичким процесима.
Др Деврња каже да је српско друштво у акутној политичкој и моралној кризи којој се крај не назире, те да је непрекидно превирање у свим аспектима друштва почело од трагедије на новосадској железничкој станици.
Аутор разуме осећања студената и обичних грађана и сам осећа жељу за брзином и правовременошћу правде и поштовања закона. Исто тако, он истиче и дубоку потребу нашег народа за поверењем институцијама и људима који у њима раде.
То је „у најдубљој вези с вековним процесима нашег духовног и вредносног профилисања као хришћанског и црквеног народа саборног идентитета“, каже се у тексту и истиче да „заслужено поверење иштемо одмах и сад, јер нас то више чини људима и враћа нам достојанство, него што то чини неповерење које нас унижава и морално деградира“.
Узајамно поверење је потребно да бисмо се осећали као људи и били део једног кохезивног и функционалног друштва и народа, каже аутор и истиче да је то његов лични доживљај наше друштвене стварности и да прихвата и постојање другачијих ставова.
Он се даље бави питањем позиције Цркве у контексту актуелне кризе у друштву и зашто се напади на њу и на Патријарха често појављују као део шире идеолошке кампање.
Др Деврња истиче потребу за освртом и разматрањем врло узнемирујуће појаве која је све јача и радикалнија: медијска јагма да се да позиција Цркве у актуелним догађајима оцењује без разумевања и уз намерно искривљење природе Цркве, „као богочовечанског организма који није од овога света, али јесте у овом свету и његов је интегрални део“.
Захтеве за позиционирањем Цркве који се чују у јавној сфери „средином прве половине 21. века“ аутор оцењује као захтеве који би одговарали „претполитичкој фази развоја друштва (карактеристичном за вишевековно отоманско ропство) које постоји без институција, с неразвијеним политичким системом.
У тексту се истиче да је вишепартијски систем карактеристичан за Србију од 19. века наовамо – нешто што није чедо црквеног схватања друштва и образаца његовог организовања.
Црква нема политичку идеологију нити се бави политиком.
Аутор истиче да и без дубоке анализе, логика партијског организовања друштвених група у условима глобалне кризе демократије нарушава кохезију сложеног друштвеног организма какав је наш.
Многе вредности, преко потребне појединцима и заједницама, остају занемарене, искривљене, неизражене у таквом политичком систему.
Историјски гледано, Црква, која се таквом систему прилагодила врло болно, трпећи огромне репресије и неправду – прихватила га је као неминовност историјског тренутка и духа времена и процеса политичког и државног развоја европских народа и њихове уставности, сматра аутор.
Српска Православна Црква, као духовни и морални стожер за многе људе, поставља се као заштитница традиционалних вредности и духовне стабилности у друштву које се бори са кризама и идеолошким конфликтима.
Аутор исто тако указује и на то да Црква не треба да се меша у политичке игре, али да има друштвену одговорност да се бори за правду и мир у својој заједници.
Она се није слепо слагала с доминирајућим политичким наративима – нарочито ауторитарним и недемократичним, који су одузимали права грађанима и народима. Ипак, Црква их је смирено, молитвено и крстоносно трпела уз многе жртве и тешка страдања, без преузимања било какве улоге судије.
Чак ни у доба комунизма, а тим боље његовог пада, Црква није желела да арбитрира на друштвено-политичкој сцени. Њена свештена природа не поседује потенцијал за ту врсту друштвеног конструктивизма, сматра аутор.
Црква је, под пастирским и духовним ауторитетом Патријарха Павла, заузела дистанцу у односу на превирања и формирање старог, а ного вишестраначког система, каже аутор, и то је једини начин да она учествује у друштвеној динамици – јер једино тако задржава слободу да сведочи Христово Јеванђеље.
„Црква верује у духовну зрелост и одговорност свог словесног стада и очекује да се у виду идентитетских атрибута, поменута зрелост и одговорност прелију и на план дефинисања и изражавања вредносних аспирација и идеја“, каже др Деврња.
Критика упућена онима који настоје да дискредитују Цркву и Патријарха Порфирија даје се кроз контекст њихове духовне улоге која надмашује политичке интересе и која тежи ка очувању јединства и духовне снаге народа.
Аутор напоре тих нападача карактерише као „подржане комично-трагичним медијским симплификовањем стварности“. Они траже од Цркве и њеног Предстојатеља да прекине такав одговоран однос Цркве према друштву и политици.
Др Деврња се пита: зашто се у овако дубокој кризи, којој Црква ничим није допринела, њена хришћанска добронамерност ка сваком човеку и групи злоупотребљава?
Он напомиње да је Православна Црква дубоко свесна људских слабости које имамо сви, као и да се свака немоћ исцељује љубављу Божјом и унутрашњим духовним преображајем. То ништа из спољног света не може ограничити ни у једном појединцу, без обзира на његов тренутни положај и став у актуелним догађајима.
Свима је потребан Христос као основа, почетак и крај сваког исцељења појединца и друштва, истиче др Деврња и додаје:
„Ако Црква заћути о Њему и посвети се политичкој арбитражи, изневериће саму себе, своју мисију и есхатолошко призвање. Тада за друштво и појединце неће бити наде. Управо због споменуте наде и вере у морални прогрес друштва и свакога човека у њему, Црква се у својим јавним иступима грчевито држи Јеванђеља.“
Како наводи др Деврња, сведоци смо да се личност патријарха Порфирија и институција Цркве преко њега идеолошки стигматизују и расчовечавају.
Он сматра да је циљ тога урушавање и прекид идентитетских веза с нашим духовним коренима, што носи дубоке и корените последице и у садашњости и у будућнсти, све до отвореног прогона Цркве:
„...Умрежени напади на Патријарха попримају карактер организоване харанге, што циљано води ка његовој потпуној друштвеној делегитимизацији и дехуманизацији и могу се пројавити као идејна увертира за отворени прогон како њега лично, тако и целе Цркве.“
Аутор даље упозорава: „Веома болно и онеспокојавајуће делује чињеница да су се неки чланови Цркве, па чак и клирици, било свесно било несвесно, ставили у службу подривања Патријарховог ауторитета са несагледивим последицама по судбину Цркве као јединог и аутентичног носиоца идентитета Христове богочовечанске личности, која је једина нада свету какав познајемо и у којем постојимо градећи своје личне судбине и изграђујући друштво“, додаје др Деврња.
Јер Црква не учествује у играма друштвене моћи, и зато је често била немоћна, потлачена, клеветана и прогоњена. Зато и позива све учеснике актуелних догађања да покажу добронамерност и „понесу бремена једни другима и тако испуне закон Христов“ (Гал 6,2).
Мир у нашем друштву је нешто без чега неће бити никаквог прогреса и наде убудуће – за нас и наше потомке, истиче аутор. Никакве идеје, силе, социјални механизми неће помоћи у формирању стабилног, напредног и праведног друштва закона, ако се једни других одрекнемо јер се не слажемо у мишљењима.
Црква Христова је темељ највиших егзистенцијалних вредности и заштитник духовне комуникације унутар друштвених и политичких система. Уколико дозволимо нападе и клевете у јавности, угрожавамо вредности које нас дефинишу као заједницу и наш идентитет, упозорава аутор.
Црква, као богочовечанска институција, не припада ниједној политичкој идеји или покрету, већ апсорбује вредности које могу довести до духовног преображаја.
Због тога, верници треба да остану уз Цркву и не дозволе да постане жртва политичких конфликата и сачувају јединство у Христу, који је дао себе за спасење људи, закључује др Деврња.
