Кад је град занемео: „Крвава бајка“ о нацистичкој одмазди без милости

Масакр који су немачке окупационе снаге извршиле над цивилима Крагујевца и околних села од 19. до 21. октобра 1941. однео је животе приближно 3.000 људи, мада се раније говорило и о више од 7.000. Међу жртвама је било и 300 младића, ученика и средњошколаца, 26 жена и чак 40 деце узраста између 11 и 15 година. Најмлађи стрељани звао се Драгиша Николић. Убијено је и осам свештеника.

Историчари наводе да је поименце утврђен идентитет 2.796 стрељних, док је 61 преживео. Уз њих је стрељан и непознат број Рома и избеглица из других крајева, који нису имали документа. Према неким подацима, међу стрељанима је било и избеглица.

Међу новијим подацима су имена идентификованих ученика – њих 54 из Прве и Друге крагујевачке гимназије. Ухапшени су на часовима, неки с професорима, а неке професори нису хтели да напусте и поделили су судбину својих ђака.

Овај масовни злочин почињен је као одмазда, која је уследила након што су у борбама код Бара и Љуљака (између Крагујевца и Горњег Милановца) погинуло десет и рањено 26 немачких војника. Наредбу о стрељању издао је генерал Франц Беме, који је прописао правило од „сто за једног“ — стрељати сто Срба за сваког убијеног и педесет за сваког рањеног немачког војника. Извршиоци злочина били су припадници 724. и 749. пешадијског пука.

Злочин је трајао три дана, од 19. до 21. октобра 1941. Хапсили су све редом, и више него што су одредили: жене, децу, старце, свештенике, раднике, сељаке, шегрте... Међутим, овај злочин разликовао се у једном: много је сведока гледало злочин, много је било окупљених за стрељање, који су касније пуштени, кад су Немци „задовољили квоте“.

Након рата, Беме је био међу оптуженима за ратне злочине у Србији, али је пре изручења извршио самоубиство. Његов подређени, генерал Адалберт Лончар, осуђен је 1947. у Београду на смрт.

Међу малобројним преживелима нашли су се људи који ће касније оставити дубок траг у српској уметности: вајар Никола Кока Јанковић, сликарка Оља Ивањицки, глумци Мија Алексић, Љуба Тадић, Васа Пантић и Драгомир Фелба. Њихова сведочења остала су драгоцено сведочанство о безумљу тог дана.

У знак сећања, 1953. године основан је Спомен-парк „Крагујевачки октобар“, који се простире на 352 хектара. У њему се налази тридесет масовних гробница, а простор је уређен по идејном решењу архитеката Михаила Митровића, Радивоја Томића и Смиљана Клајића. Најпознатији споменик, „Споменик стрељаним ђацима и професорима“, постао је симбол града и читаве земље.

У оквиру комплекса 1976. отворен је Музеј „21. октобар“, чији су аутори архитекте Иван Антић и Иванка Распоповић. Музеј чува документа, сведочанства и уметничке поставке које осветљавају историју злочина и снагу сећања.

Оно што је посебно потресно међу њима су 43 опроштајне поруке које су породицама писали људи у последњим тренуцима свог живота. Остављали су их на комадићима хартије, на документима, на чему су стигли.

„Лебац сутра немојте послати, Јаков“, написао је најдражима Јаков Медина (56 година). Радисав Симић (27) написао је: „Збогом Мицо, ја данас погибох. Збогом срце, последња ми мисао на тебе, буди срећна, сине, и без мене. Збогом, Радисав“. То су само неке од тих порука.

Пред музејем „21. октобар“ постоји посебан споменик на ком су исписане те поруке.

Иначе, у спомен-парку је десет споменика, подигнутих на хумкама стрељаних. Првобитно је планирано да их буде тридесет, колико и хумки. Око комплекса води кружни пут дужине седам километара, који води ка долинама Ердоглијског и  Сушичког потока, у којима су жртве стрељане.

Од 1963. у Спомен-парку се сваког 21. октобра одржава комеморативна свечаност „Велики школски час“. Временом су се формирале и друге традиционалне манифестације, попут „Октобру хододарја – ОКТОХ“, „Бдења“, „Међународног салона антивоjне карикатуре“ и песничких сусрета под називом „Доста су свету једне Шумарице“.

Парк је 1979. проглашен културним добром од изузетног националног значаја, а 2011. године 21. октобар је установљен као Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату.

Страдање Крагујевца нашло је свој одјек и у уметности. Десанка Максимовић овековечила је трагедију у песми „Крвава бајка“, а редитељи Бранислав Тори Јанковић и Миленко Штрбац филмовима „Крвава бајка“ (1969) и „Прозван је и В-3“ унели су је у колективну свест генерација.

 

Српска Православна Црква канонизовала је жртве као Свете новомученике крагујевачке, а њихово сећање се и данас чува као опомена и молитва за мир.

СПН је писао о „Великом школском часу" поводом 84. годишњице стрељања цивила у Крагујевцу.