Славно Куманово 1912: преокрет који је водио остварењу вековног сна
Дводневни судар – Кумановска битка – у јесен 1912. донео је Првој српској армији и регенту Александру одлучујућу победу над турском Вардарском армијом.
У два дана жестоких окршаја, 23. и 24. октобра 1912. године, на простору око Куманова, српска Прва армија под командом престолонаследника Александра Карађорђевића нанела је тежак пораз турској Вардарској армији. Иако су турске јединице почетно бележиле успехе, делом због слабог извиђања и недовољних обавештајних података српске команде, околности на бојишту и самоиницијатива нижих официрских састава преврнули су ток борбе у корист Срба. Турска Вардарска армија сасвим је разбијена и повукла се према Скопљу, Штипу и Велесу.
Била је то важна победа, прва у Првом балканском рату, извојевана захваљујући великом пожртвовању српске војске против знатно надмоћнијег непријатеља. Осим тога, победа је отворила је пут продору ка Овчем пољу и ослобађењу Скопља, старе престонице Српског царства, после 500 година - већ 24. октобра. Затим су уследили и други градови у Македонији.
Ток Кумановске битке
Српска Прва армија састојала се од три велике дивизије – Моравске, Дунавске и Дринске. Њом је непосредно командовао престолонаследник Александар, док је начелник штаба био генерал Радомир Путник - стари, прекаљени и вољени командант, који је целу Србију познавао као свој длан; сваку џомбу, јаругу и поточић знао је и без мапе. Прва армија имала је и јак артиљеријски састав.
Турском Вардарском армијом командовао је Зеки-паша, који је располагao са више од 60.000 војника, распоређених у одбрани између Куманова, Нагоричина и Зебрњака.
Српске снаге, бројчано слабије али боље организоване и мотивисане, наступале су у три правца: Моравска дивизија са североистока, Дунавска са запада, а Дринска је деловала из позадине као маневарска резерва.
Битка је започела у раним јутарњим часовима 23. октобра код села Карпинци и Нагоричино. Турска артиљерија, постављена на узвишењима код Зебрњака, извршила је снажан напад који је у првом моменту зауставио српске колоне.
Због неусклађености команди и слабог извиђања, Моравска и Дунавска дивизија нашле су се под јаким ударима, па је Зеки-паша у поподневним сатима послао у Скопље извештај о „повлачењу Срба“. Међутим, током ноћи, српске јединице су се реорганизовале, учврстиле положаје и припремиле за контранапад.
Сутрадан, 24. октобра, Врховна команда је наредила напад на целом фронту. Кључни удар извршила је Дринска дивизија, која је, под јаким артиљеријским покрићем, заузела доминантни положај код Зебрњака и пресекла турске линије. Дунавска дивизија је у исто време потиснула непријатеља код села Отошница и Клечевце, док је Моравска извршила дубоки продор у центру. Након неколико сати борбе, турски фронт се урушио, а Вардарска армија почела је у нереду да се повлачи према Скопљу.
У току борби забележени су и појединачни подвизи који су ушли у народно памћење. Један од најчешће помињаних је подвиг трубача Ахмеда Адемовића, који је, према предању, ушао у турске редове, одсвирао сигнал за повлачење и изазвао забуну у непријатељским формацијама, да би потом, вративши се у српске редове, одсвирао знак за јуриш. Тај догађај, иако делом обавијен легендом, остао је симбол храбрости и сналажљивости српског војника. Историографија бележи овај догађај као епизоду која је у западним и неким домаћим уџбеницима ушла као пример индивидуалног доприноса. У исто време, постоје и опрезнији прикази који указују да су такви наративи делом касније артикулисани као легенда. Исто тако, мада је Ахмед Адемовић касније одликован Карађорђевом звездом, орден је институционално установљен 1915, па је праћење и тумачење редоследа признања предмет историографског објашњења.
После два дана борби, Вардарска армија престала је да постоји као организована сила.
Победа је подигла морал српске војске, учврстила савезничке позиције и створила предуслов за ослобођење Старе Србије и Македоније.
Оперативно гледано, Кумановска битка представља пример борбе „у покрету“ – судара двеју армија које су настојале што пре да заузму повољније положаје, уз често одсуство централизације команде и ограничене везе између дивизија. Ипак, самосталност у одлучивању нижих старешина, брза реакција и дисциплина српске војске омогућили су преокрет који је решио исход целе кампање.
Српска војска већ је 24. октобра 1912. ушла у ослобођено Скопље.
Стратешки значај Кумановске битке
Стратешки значај Кумановске битке био је немерљив: разбијањем Вардарске армије омогућен је продор српске војске долином Вардара и брзо ослобађање низа градова – Скопља 24. октобра, Тетова 30. октобра, Гостивара 1. новембра, Кичева 5. новембра и даље ка Прилепу и Битољу.
Непотпуно и несавршено су документационо фиксиране и жртве. Турски губици износили су око 6.000 погинулих и рањених, уз више од 2.000 заробљених, док је српска војска имала губитке од 85 официра и преко 4.681 подофицира и војника избачених из строја. Од тога, 21 официр и 702 војника су погинула, а 603 су се водила као нестала.
Победа је подигла морал српске војске и створила основу за даље успехе у Балканским и касније у Првом светском рату. По мишљењу историчара, битка је означила преокрет у самопоуздању српских официра и дала потицај за унапређење командних и тактичких решења у даљим операцијама.
На политичком и територијалном плану, исход Кумановске битке убрзао је испуњење циља који су балкански савезници формулисали у јесен 1912 – протеривање Турске са Балкана и прерасподела контроле над територијама које су припадале разноврсним државним формацијама.
Победом код Куманова, српска војска је поново успоставила контролу над деловима Косова и Метохије и ојачала своју позицију на македонском ратишту. То је у крајњој линији утицало на ток и исход кампање у Првом балканском рату.
Осим тога, повратком на Космет и у стару српску царску престоницу Скопље, после 500 година, остварен вековни сан свега што се у историји икад звало српским.
Кумановска битка, са свим својим тактичким обртима, појединачним јунаштвима и каснијим поукама, остала је у српској војној и јавног историјској меморији као један од пресудних догађаја 1912. То је битка која је отворила пут ка крају вишевековне османске власти на Балкану и променама које су након ње уследиле.
СПН је раније писао о „Капији слободе“ коју је српска војска уз велико пожртвање и губитке остварила 1918.
