Синиша Бувач: Неопаганизам у Србији
Српски СПН наставља да се бави темом и проблемом неопаганизма. Овог пута нашим читаоцима достављамо чланак свештеника СПЦ, Синише Бувача. Уживајте!
Драга браћо и сестре, хајде да прво дефинишемо, шта је то паганизам, а шта је неопаганизам. Нећу много да дужим, али подсетимо се старих словена, који су били многобожци и који су имали своје ритале са којима су нешто „постизали“ у овоземаљском животу. Славили су разне богове: бога ветра, бога воде, бога сунца итд. самим тим у словенској митологији која је била актуелна, па чак и са хиндуистичним религијама, није давала у суштини духовну потпору народу, већ је давала само ритуал који мора да се испуни. Ту проналазимо шупљине у људском бивствовању због нервозе и оптерећености око ритуала који се морају испунити или те паганске службе и приношења жртве неком богу који ће исту да прихвати и нама испунити одређену жељу.
Да ли је је то заиста тако? Заиста не бих се сложио са том чињеницом. Психофичко стање човека води га кроз живот личносног уверења да ће нешто бити боље. На пример, ако чврто верујемо да ако нам црна мачка пређе пут и да ће нас спопасти нека невоља, неминовно је да са негативном конотациом ће се то десити, али ако помазимо или нахранимо ту мачку ми ћемо се испунити љубављу према Божијој творевини и имаћемо сасвим други поглед на живот. Када говоримо о паганизму, чујемо много пута изреку „тако је било од памтивјека“, или „наши стари су тако радили“. Ту, дакле, постоји једна “мала“ проблематика која се изображава код народа да су одређени обичаји изнад Цркве. Како? Једноставно, архаични приступ верски неписмених људи велико место заузима култ старих словенских богова.
Међутим, вера у једнога Бога је постојала од када је света и века, почевши од старог завета па до данас, али су безбожни људи, како би, моја претпоставка, задобили одређену масу људи и тиме просперирали у свакоме погледу, измишљали нове религијске науке, као што то чине псеудохришћанске и остале секте, само зарад личног добра. Где се данас ту нашао проблем? Генерални проблем у заблуди о Богу и вери јесте неписменост. Сетимо се катихумената за време светих апостола, где имамо школе за учење о правилном и моралном животу и вери, где су они који су некрштени хтели да се крсте, морали да знају основе хришћанске вере, а не паганштине.
Такође, да се присетимо словенских богова, Перуна, Световида... где су Словенска група народа поштовали и колики су труд уложили словенски просветитељи и учитељи да преобразе наш народ и обрате у хришћанство. Данас је друга слика, време комунизма када је био забрањен било какав црквени (православни) акт у већини православних земаља, родио се термин „ваља се“ и „не ваља се“, те смо се вратили паганизму пуном паром. Заборавили смо Цркву и наше старе православне обичаје и њих смо октарателисали нешто као застарело, а у ствари смо се вратили миленијум уназад у архаичност.
Треба да нагласим, сваки крај има своје обичаје које штите на неки начин идентитет једног народа, то је оправдано али само ако су ти обичаји исхристијанизовани. Не треба заборавити наше дивне обичаје, бадње вече, покладе, крсне славе и остало, али скрнављење у облику паганштине или форме ради да се нешто обави (нпр. да се не пости на бадње вече, или слављење славе ако је пост па мрсимо, и исту славимо у кафани) је строго непоштовање Господа нашег Исуса Христа и гажење по нашим предцима који су чували веру и хришћанску традицију као мало воде на длану. Као свештеник бих навео пар примера неопаганизма које сам доживео на парохији и које сам чуо од старијих свештеника кроз шта су пролазили. Почећу од „култа мртвих“ који је код нас, данас, најзаступљенији.
ПРИЧЕ: На једној сахрани, обичај је у једном селу да се опело држи у кући над покојником, дошао је свештеник и кренуо опело по канонима, међутим, прекине га нека старија госпођа и каже ми „Попе ти ништа не знаш, јесте да лепо певаш али ниси урадио оно што је најбитније“! Свештеник се зачуди и пита „Где сам погрешио“? Она му даје иглу и громким гласом каже свештенику „Боди попе“. Свештеник збуњен гледа и ништа му није јасно и рече тој госпођи да не жели то да ради. Ту је дошло до препирки између њих, када у једном тренутку током расправе, почео покров (онај који прекрива покојника) да се мрда и да се чују неки неартикулисани звукови. Врата су била мала колика је била паника тамо окупљених да изађу на иста. Чули су се коментари: поп није пробо покојника, те се он повампирио, и сличне синулације због чега се он повампирио. Међутим, у том селу обичај је да се онесвести петао и убави у сандук са покојником, петао се у међувремену пробудио, (био је везан) и покушавао да изађе те се тако ситуација одвијала док нису схватили да се није покојник повампирио, већ патао. Још једна кратка занимљива анегдота, апропо ове приче, десило се у једном селу да је покојник буквално устао из сандука, био је клинички мртав, или у коми, а у том селу је обичај да не сме да прође од „часа смрти“, како они процене, 24 сата, него се одма закопава, па пошто су сви побегли од покојника, сем свештеника, свештеник је томе човеку прочитао молитву за здравље и осветио кућу. Нико од присутних није смео да уђе, али напором и упорношћу свештеника су ипак ушли.
Знамо за „обичај“ дете се крсти на први рођендан, небулоза! Један свештеник је увидео на чину свете Тајне Крштења црвени конац око дететове руке. На кратко је прекинуо крштење, говорећи родитељима, да дете, ако желе родитељи, уместо тог конца ставе бројаницу, те је замолио родитеље да скину са руке детета тај конац. Свештеник је наставио крштење, али... родитељи су почели да се деру на тога свештеника, говорећи му да је такав обичај због урока и да ни по који цену неће да скину црвени конац, те су у сред Свете Тајне отишли демонстративно, а дете није било помазано. Свештеник, наравно повређен изашао из цркве и помолио се за то дете иако није било крштено. Даљи развој ситуације се десио онда када се на парохијски дом тога свештеника зачула лупа на вратима. Свештеник отвара врата у позно доба, кад он има шта да види... дошли родитељи уплакани и говоре „помози попе, помози) зачуђено погледа свештеник и уведе их у цркву, па их питао шта је проблем. Родитељи рекоше, син да им је много болестан и да неће живети по лекарским прогнозама још дуго. Свештеник рече да га под хитно крсте, ако неће код мене могу у другу цркву. Они су стриктно тражили да одама сутра га крсте, и то он да учини. Свештеник је приклонио главу и донео црвену бројаницу и заповедио да ставе на дететову руку и да скину конац. Тако су и учинили и хвала Богу, дете је било крштено и сада је живо и здраво и одрасло. Поента ове приче јесте дар молитве коју упућујемо Богу, а не да буде од било чије стране однос са Богом као купопродајни уговор, односно, ево ја сам испоштовао обичаје и сад си Ти дужеан мени да испуниш оно што ја хоћу. Не иде то тако! Морамо да имамо веру и да непрестано се молимо не за овоземаљска блага која су трулежна, већ за она небеска која су непропадљива.
Дакле, имамо још много примера, али, морамо да схватимо да паганство које вучемо за собом, не може нам добро донети, морамо да схватимо да не постоје лажни богови и да традиција није изнад Бога, већ би она требала да буде проузрок вере наше у једнога Бога. Не смемо да мешамо термине и да измишљамо које какве „саинсфикшун“ теорије о бољем животу, већ да верујемо и да се већ једном манемо прљави паганштине и да се присајединимо Господу нашем. Драга браћи и сестре, чувајмо нашу прелепу веру и верујмо, праштајмо једни другима и не дозволимо да нам мањка љубави према ближњима.
Свако добро од Господа!
Раније је СПН писао о непоганизму као опасности по православље.
