Видовдан:празник као идентитет једног народа 2.део
Видовдан има посебно значење у свести нашег народа. Значење толико посебно да је урезан у душу и памћење српског народа и тако одјекује већ вековима кроз нашу историју скоро у правилним ритмовима. И сваки пут се тог датума српском народу деси нешто судбоносно, нешто преломно.
Први део текста можете прочитати овде.
Шестогодишњица Косовског боја
Србија се те 1989. полако будила и враћала коренима после комунистичког јарма.
На политичку сцену ступа Слободан Милошевић, који врло брзо убира популарност међу народом. Тог Видовдана на Газиместану је обележена 600. годишњица Косовског боја. Ројтерс је проценио да је на Космету тога дана било 600 000 људи, док су наши извори тврдили да је тај број досезао и до 2 милиона.
У Грачаници је служена Света архијерејска литургија. Литургијом је началствовао Патријарх српски, а били су присутни и сви архијереји СПЦ. Мошти светог Кнеза Лазара путовале су од Раванице до Цркве Светог Николе у Приштини. Према подацима, само у Грачаници се моштима светог српског кнеза поклонило више од пола милиона људи.
Присуствовао је и читав државни врх уз бројне стране делегације. Долазак на Газиместан тог дана децидирано су одбиле Турска и САД.
Милошевић је на Газиместан слетео хеликоптером. Затим се обратио окупљеном народу:
„Пре шест векова Србија је овде на пољу Косову бранила себе. Али је бранила и Европу.Она се тада налазила на њеном бедему који је штитио европску културу, друштво и религију у целини.“
Међутим и Милошевића су као личност видели и тумачили га на различите начине. Једни позитивно као некога ко је пробудио народ, други као националистичког пропагандисту.
Извесно је да је тог Видовдана почео успон Слободана Милошевића, све до једног Видовдана много година касније, кад је уследио његов пад.
Пробој Коридора живота 1992.
У рано јутро 24. јуна 1992, заглушујућа бука артиљеријске ватре означила је почетак операције „Коридор 92“, познатије као Битка за Коридор живота.
Након што је и дванаеста беба умрла у бањалучком породилишту због недостатка кисеоника, а због чињенице да је иста судбина (извесна смрт) чекала и остале становнике Босанске Крајине те читаве Републике Српске и Републике Српске Крајине (услед блокаде и налажења у непријатељском, бошњачко-хрватском окружењу), генерал Момир Талић је издао саопштење за свеопшти напад свим расположивим снагама и рекао да хоће да се до Видовдана пробије пут до Србије, макар био узак колико и козја стаза.
Тако је почела највећа и најзначајнија операција и битка читавог Одбрамбено-отаџбинског рата у Републици Српској, без које не би било ни свих других, потоњих славних битака, ни Републике Српске, нити Срба у Босни и Херцеговини.
Недовољно повезане, наврат-нанос створене јединице потоње Војске Републике Српске, још увек недовољно форматиране и војнички устројене, настале махом као наслеђе југословенских војних и цивилних структура (мешавина територијалне одбране и остатака 2. Армијске области ЈНА премештене недуго пре тога из Загреба у Сарајево) кренуле су у пресудни јуриш на живот и смрт, за живот свог народа и његов опстанак и останак на вековним огњиштима.
Коридор је успостављен на Видовдан 1992. Две групе српске војске спојиле су се тод Видовдана у Дугој њиви код Модриче. Тако су успостављени и Коридор и веза са Србијом.
Командант тактичке групе Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске Новица Симић, након пробоја коридора, упутио је поруку становништву речима:
„Пут је слободан, срећно.“
То је у народу остало упамћено као симбол окончања блокаде и успостављања копнене везе.
Изручење Милошевића Хагу 2001.
Председник СР Југославије, Слободан Милошевић изручен је Хашком трибуналу баш на Видовдан 2001. године. Самом хапшењу претходили су протести 5. октобра, промена власти, утицаји страних служби.
Све то је допринело да бивши председник Србије и СР Југославије, одлуком Владе Србије je на Видовдан пребачен из београдског Централног затвора у притвор Хашког трибунала.
Током рата на Косову, маја 1999. године, Међународни кривични суд за бившу Југославију подигао је оптужницу против Милошевића за злочине против човечности. Оптужбе за кршење обичаја рата и Женевске конвенције у Хрватској и Босни и Херцеговини и за геноцид у Босни и Херцеговини додате су годину и по дана касније. Слободан Милошевић није дочекао крај суђења – умро је затвору Хашког трибунала 11. марта 2006.
Трансферу Милошевића у Хаг претходила је одлука Владе Србије да у сарадњи с Трибуналом поступи према Хашком статуту.
Пре тога, 14. јуна, усвојен је Закон о сарадњи који је после шест дана повучен из парламента, пошто је Српско национално веће одбило да га прихвати.
Влада СРЈ је 23. јуна усвојила декрет којим је озваничена сарадња. Резултат те сарадње је било изручење Милошевића.
Трансфер Милошевића у Хаг изазвао је различита реаговања. Једна од последица била је оставка савезног премијера Зорана Жижића, а тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница о трансферу је, како је тврдио, сазнао путем електронских медија – био је „необавештен“.
За разлику од трансфера, који је обављен тајно, хеликоптером до Тузле, а потом у Хаг, хапшење које је почело последњег дана марта 2001. праћено је из минута у минут.
Милошевићу је дат рок до 20 часова да се одазове судском опозиву за саслушање по кривичним пријавама.
Из виле "Мир", која је била пребивалиште Слободана Милошевића и његове породице после 5. октобра 2000, стигла је порука:
"Живог ме нећете одвести у затвор".
Из виле је у раним јутарњим сатима 31. марта 2001. пуцано на полицију и при том су рањене три особе. Касније је установљено да је пуцала Милошевићева ћерка Марија.
Драма је, иначе, почела у петак 30. марта 2001. када је, нешто пре 20 часова, полиција блокирала све прилазе Ужичкој улици. Око пола три после поноћи стигли су припадници специјалне јединице полиције, који су упали у двориште виле и почела је пуцњава. Сат касније стигао је оклопни транспортер, а око виле је већ било и стотинак Милошевићевих присталица.
Милошевић је напослетку ухапшен 1. априла 2001. и бива смештен на првом спрату Централног затвора. Истражни судија, који му је одредио тридесет дана притвора, саслушавао га је пуна четири сата. У Централном затвору је остао до Видовдана 2001. и изручења Хашком трибуналу.
Хапшењу су претходили разговори о предаји које је Милошевић обавио са Чедомиром Јовановићем, Зораном Ђинђићем и Душаном Михајловићем. Милошевић је тражио гаранције да неће бити изручен Хагу и да ће његова породица бити заштићена. Кад је добио гаранције, Милошевић се предао МУП-у.
Међутим, он је Хагу изручен баш на Видовдан 2001. И тако су текли успон и пад једног човека – омеђени Видовданима у размаку од дванаест година.
Иза Слободана Милошевића остаје вео мистерије. Мишљења су и даље подељена. Главно питање које остаје је ко је он уствари –патриотаили издајник? Левичар или десничар? Балкански касапин или фаткор стабилности?
На крају о томе не одлучује ни Хашки трибунал већ сваки човек за себе понаособ.
Европски пут Србије 2013.
Тог Видовдана, ЕУ је одлучила да се у Бриселу покрену преговори за чланство Србије у Европској Унији. Ти преговори трају и данас и нема назнаке да смо било како ближи ЕУ него тог 28. јуна 2013.
Српска историја је пуна значајних датума, али Видовдан се посебно издваја. Врло вероватно ниједан народ на планети није везан за један датум као што је српски народ с Видовданом.
Може се рећи да је читава једна историја стала је Србима у тај један дан – Видовдан. Од те 1389, Србија се небројено пута мењала, а народ заједно с државом трпео мучеништво небројено пута.
Многи судбоносни догађаји десили су нам се баш на Видовдан. Не каже се узалуд –„у Срба је Видовдан – Судњи дан“.
Сасвим је извесно да Србију и њен народ очекује још преломних тренутака и историјских догађаја. Ко зна? Можда се и они догоде некон будућег Видовдана.
Раније је СПН писао о „Призренској ноћи“ - песми о граду светиња које су уништили терористи.
