Тајна Шћепана Малог: Човек који је променио историју Црне Горе
Прича о човеку непознатог порекла који је ујединио црногорска племена, успоставио закон и владао као руски цар, све до трагичног атентата у Острогу.
Историја Црне Горе у другој половини 18. века обележена је појавом једне од најнеобичнијих и најзагонетнијих личности балканске историје - самозванца Шћепана Малог. Човек непознатог порекла, који се средином шездесетих година 18. века појавио међу црногорским племенима, успео је да за веома кратко време обједини разједињена племена, прекине крвну освету и успостави чврсту централну власт.
Представљајући се као руски цар Петар III Романов, за ког се у народу веровало да је чудесно преживео заверу у Санкт Петербургу, Шћепан је стекао апсолутни ауторитет, управљајући Црном Гором од 1767. до своје погибије 22. септембра 1773. године. Међутим, управо су његов неоспорни утицај и политички успеси постали узрок његове трагичне и завереничке смрти.
Усхићење са којим су Црногорци прихватили „руског цара“ убрзо је изазвало озбиљну забринутост свих суседних сила. За Османско царство, суверенитет и ауторитет Шћепана Малог представљали су директну претњу султановој власти на Балкану. За Цариград је било неприхватљиво да се на самој граници царства формира стабилна, војно организована држава под вођством човека који је отворено тражио заштиту Руске империје. Са друге стране, чак је и званични Санкт Петербург, под владавином царице Катарине Велике, дуго гледао на Шћепана са великом сумњом, сматрајући га опасним узурпатором и самозванцем који компромитује руску дипломатију.
Након што су Османлије 1768. године предузеле велики војни поход на Црну Гору са циљем да сломе Шћепанов утицај, Црногорци су пружили жесток отпор. Иако је Шћепан у току самих борби показао дозу суздржаности и повлачења, његов ауторитет међу народним главарима није био пољуљан. Напротив, он је наставио да гради државне институције, формирао је први стални суд (Племенски сабор) и стварао зачетке оружаних снага. Када су Османлије схватиле да Шћепана не могу војнички уништити нити сломити његов утицај међу племенима, Порта се окренула провереном и суровом методу, атентату.
Додатни фактор који је олакшао посао завереницима била је несрећа која је задесила Шћепана Малог средином 1770. године. Приликом изградње пута кроз стеновите пределе, којим је желео да повеже Скадарско језеро са унутрашношћу и олакша комуникацију међу племенима, дошло је до експлозије барута. Шћепан је у овој несрећи био тешко повређен: ослепео је на једно око, а његово физичко здравље било је трајно нарушено.
Због инвалидитета и нарушеног здравља, самозвани цар се повукао из јавног живота. Његово ново боравиште постао је утврђени манастир Бријежи у Мајинама, изнад Будве, а касније у манастиру Острог. Иако физички ослабљен и углавном везан за манастирске одаје, Шћепан је и даље из сенке управљао црногорским пословима, примао делегације и делио правду. Међутим, његово повлачење и затворени начин живота учинили су га знатно рањивијим за потајне завере.
Кључна фигура у организацији атентата био је скадарски паша Кара Махмуд Бушатлија. Паша је знао да би отворени војни напад на манастир Острог изазвао општу мобилизацију црногорских племена, па је одлучио да употреби лукавство. Пронашао је извршиоца у Шћепановом најближем окружењу, његовом личном слуги, Грку или Албанцу по имену Станко Паликопа (у појединим изворима наводи се и као Станко Грк).
Скадарски паша је потплатио Паликопу великом сумом злата и обећањем заштите, захтевајући од њега да ликвидира самозваног цара на најсуровији начин. У ноћи између 22. и 23. септембра 1773. године, док је Шћепан Мали спавао у својој ћелији у манастиру Острог, Станко Паликопа је искористио поверење свог господара. Пресекао му је гркљан његовим сопственим бријачем, а затим украо његов новац, коња и личне документе. Уз помоћ ноћи и унапред припремљених веза, атентатор је успео да побегне из манастира и пребегне на османску територију у Скадар, где га је паша богато наградио.
Вест о мучком убиству Шћепана Малог брзо се пронела кроз Црну Гору, изазвавши тугу и неверицу међу племенима. Иако су многи главари знали да он заправо није био руски цар Петар III, поштовали су га због реда, мира и јединства које је донео Црној Гори. Убиством Шћепана Малог Црна Гора је поново остала без централне фигуре која је успевала да превазиђе племенске поделе и крвну освету.
Након његове смрти, управљање државом поново је у потпуности прешло у руке владика, најпре Саве Петровића, а касније и младог и енергичног владике Петра I Петровића Његоша (Светог Петра Цетињског). Управо је Петар I наставио државотворну политику коју је Шћепан започео, уредивши законе и додатно учврстивши црногорску независност.
Лик и владавину овог загонетног самозванца овековечио је у српској књижевности владика и песник Петар II Петровић Његош у свом чувеном драмском спеву Лажни цар Шћепан Мали. Кроз ову историјску драму, Његош са дубоким филозофским увидом рашчлањује феномен народне опчињености Шћепаном. Док црногорска племена у његовој појави наивно виде спасење и правог руског цара, песник слика трагизам једног времена, племенску раздељеност и неизбежни слом државне илузије.
Специфичност Шћепанове смрти лежи у томе што је његов живот завршен једнако мистериозно као што је и почео. До данас није потпуно разјашњено ко је уистину био овај човек, да ли српски авантуриста из Далмације или Босне, Грк, Русин или избегли војник? Међутим, његова трагична смрт у манастиру Острог уписали су га у историју као јединственог владара који је, представљајући се као туђи цар, успео да удари темеље модерне српске државности на подручју Црне Горе.
СПН раније је писао о томе како је на Велику Госпојину 1910. Црна Гора постала краљевина.
