Краљ Петар II Карађорђевић: Трагична судбина последњег српског монарха
Пре 103 године, 6. септембра 1923, у Београду је рођен последњи краљ Југославије, Петар II Карађорђевић.
Рођен као први син краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије, принцезе од Румуније, долазак на свет Петра II дочекан је са великим народним усхићењем и пуцањем топова са Београдске тврђаве, али је његов каснији живот постао једна од најтрагичнијих владарских прича 20. века.
Долазак на свет престолонаследника Петра Карађорђевића, прворођеног сина краља Александра I и краљице Марије, био је догађај од изузетног државног и националног значаја. Његово детињство протекло је у посебно осмишљеном амбијенту Краљевског двора на Дедињу и задужбинског комплекса на Опленцу, где је од малих ногу одгајан са свешћу о тешком бремену династичке дужности која га чека.
Краљ Александар посветио је велику пажњу васпитању свог наследника, тежећи да му обезбеди темељно, али и строго образовање. На двору је за младог принца организована посебна приватна школа коју су водили угледни домаћи и страни педагози. Поред општеобразовних предмета, историје и географије, Петар је одмалена савладао неколико светских језика, укључујући енглески, француски и руски. Посебан нагласак стављан је на војничко васпитање, физичку активност и традиционалне српске вредности, како би млади принц био потпуно припремљен за будућу улогу врховног команданта.
Желећи да му обезбеди што боље европско образовање и омогући му одрастање ван строгих дворских протокола, отац га у јесен 1934. шаље на даље школовање у Велику Британију. Млади Петар је уписао престижну припремну школу Сандројд у Вилтширу. Међутим, његов боравак у Енглеској трајао је свега неколико недеља. Марсељски атентат 9. октобра 1934. сурово је прекинуо његово детињство. Једанаестогодишњи дечак вратио се у Београд као нови, али малолетни краљ, у пратњи мајке која је туговала за убијеним монархом.
Током година Намесништва, Петар II је наставио школовање у двору под надзором управитеља и професора, док су државне послове водили кнез Павле Карађорђевић и намесници. Иако је живео релативно изоловано од свакодневних политичких борби, принчевска младост била је обележена сталним формалним дужностима, војним смотрама и црквеним свечаностима. Сведоци тог времена описивали су га као бистрог, добродушног и омиљеног младића, али истовремено и као дечака чија је младост била лишена искрене слободе и вршњачког дружења.
Бурни мартовски догађаји 1941. ноћи су га гурнули у средиште светске политике. С непуних осамнаест година проглашен је пунолетним, преузевши круну у тренутку када се држава налазила пред потпуним сломом, чиме је његова младост коначно уступљена једном од најтежих историјских искушења српског народа.
Само неколико дана касније, силе Осовине напале су Краљевину Југославију без објаве рата. После краткотрајног Априлског рата, бомбардовања Београда и брзог слома државне одбране, млади краљ је заједно са члановима Владе био принуђен да напусти отаџбину. Преко Грчке, Каира и Блиског истока стигао је у Лондон, који је у том тренутку био главни центар савезничког отпора у поробљеној Европи.
Из изгнанства у Лондону, Петар II је током читавог Другог светског рата покушавао да одржи правни легитимитет југословенске државе и подржи покрете отпора против фашистичког окупатора у земљи. Међутим, у сложеним дипломатским превирањима и геополитичким трговинама међу великим силама, подршка Велике Британије и Сједињених Америчких Држава постепено се изменила у корист партизанског покрета под вођством Јосипа Броза Тита. Изолован у туђини, без стварне подршке на терену и под снажним притиском британске дипломатије на челу с Винстоном Черчилом, млади и неискусни краљ се нашао у безизлазном политичком положају.
Крај рата и победа над фашизмом нису донели повратак монарха у отаџбину. Комунистички режим у Београду је у новембру 1945. формално укинуо монархију, прогласио републику, одузео грађанска права и конфисковао имовину свим члановима династије Карађорђевић. Краљ Петар II отишао је у трајно изгнанство, без домовине, не добивши прилику да се икада више за живота врати у Србију коју је неизмерно волео.
Живот у емиграцији био је обележен тешким материјалним приликама, лошим здрављем и личним ломовима. Већи део каснијег живота провео је у Сједињеним Америчким Државама, активно учествујући у раду српске дијаспоре и српских црквених општина. Преминуо је 3. новембра 1970. у Денверу у Колораду, у својој 47. години. Сахрањен је у српском манастиру Светог Саве у Либертивилу код Чикага, поставши тако једини европски монарх који је сахрањен на тлу Америке.
Током изгнанства у Америци, краљ Петар II остварио је блиске контакте с америчким председницима, а остао је запамћен и по томе што је с престолонаследничком титулом радио у америчком банкарском сектору како би обезбедио средства за живот.
Историјска правда и национално достојанство задовољени су тек деценијама касније. Земни остаци краља Петра II пренети су у отаџбину и 26. маја 2013. и сахрањени у породичној гробници династије Карађорђевић у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, уз највише државне и црквене почасти.
Годишњица рођења краља Петра II Карађорђевића остаје подсећа нас на драматичне историјске ломове кроз које је српски народ пролазио у 20. веку, али и на владара чија је судбина постала симбол страдања, прогонства и слома једне државе.
СПН је раније писао о доласку на власт цара Душана 1331. године, тренутку када је претворио Србију из балканске државе у водећу царевину и променио ток историје.
