У загрљају Пресвете Богородице
Ко зна зашто је то добро, воли да каже наш народ. Баш то сам ја помислио пре него што сам се са породицом упутио у Тумане.
Сваке године, манастир Тумане позива верни народ да дође на прославу празника иконе Пресвете Богородице Курске и Туманске. Ове године, та прославаје била 20. септембра 2026.
То је велика светиња – чудотворна икона Пресвете Богомајке коју су пронашли руски монаси на згаришту једне светињеу Курску. Бежећи од грађанског рата и страдања у постреволуционарној Русији монаси су утошичте нашли у Србији, а икона Пресвете Богородице Курске у манастиру Тумане нови дом. Насликана у руско-византијском стилу, икона припада типу владимирске иконе и претпоставља се да потиче с краја XVIII или почетка XIX века. Ликови Богородице и Богомладенца изузетно су лепи, а на икони је и оков необичне лепоте. На њој су до данас видна оштећења настала током векова и услед многих прогона и ратних догађања.
Тражећи теме о којима бих могао да пишем за СПН, наишао сам на текст о чудотворној икони Пресвете Богородице Курске и Туманске. Из ове перспективе, не знам колико сам ја пронашао тему, а колико је Пресвета желела да пронађе мене недестојног.
И помислио сам како би било лепо присуствовати овом сабрању, те сам – како наш народ воли да каже – спојио лепо и корисно и с породицом рано изјутра кренуо пут Тумана. Пут је прошао брзо и стлигли смо пред сам почетак Литургије. Већ тада су манастирска порта и паркинг врвели од људи. Ушли смо и стали у ред који се читавом дужином протезао до уласка у манастир. То не чуди, будући да се прошле године на Малу Госпојину чудотворној икони поклонило око петнаест хиљада верника.
Ред се споро померао, а ја сам бивао све нервознији. У моменту када сам већ мислио да изађем из реда и потражим заклон од сунца у хладу манастирског летњиковца, игуман Димитрије је почео да беседи. Слушајући га, у мојој глави на површину израњале су све оне тешке и лоше мисли које сам тих дана покушавао да потиснем. А онда је архимандрит понудио решење и подарио ми потпуно дрзгачији угао гледања на све те проблеме.
„Нећемо да творимо вољу Божију, већ вољу своју! Зато сви страдамо, зато се мучимо, зато смо робови греху и неће нам тако бити боље. Не треба да кривимо онда ни Бога, ни ближње, ни пријатеље, ни непријатеље– већискључиво себе!“,
рекао је он.
Тада сам почео да размишљам о томе колико је то заправо тачно.И први пут после неколико недеља у души сам осетио истинско олакшање. И не само олакшање – спокој. Игуман је наставио беседу, а она је на моје истрзане, негативне мисли деловала као мелем. Слушајући га, за помоћ сам се из дубине срца и душе обратио Пресветој Богородици.
„Ми смо се данас сабрали у овој светој обитељи око њене свете, чудотворне иконе, вапећи из дубине душе:'МајкоБожија, помози, спаси, благослови, утеши, исцели, охраби, утеши нас! Да и ми имамо вере и поверење у Бога као што имаш Ти!' Разговарајмо са Пресветом Богородицом као Мајком Божијом и Мајкомнашом.Као оном којаће нас истински разумети јер је претрпела све што живот може да донесе“,
рекао је игуман.
Постидео сам се. Како ја грешан и недостојан могу допустити себи да будем киван на неке животне околности, које су из ове перспективе пролазне и ништавне, а Она је гледала сина свога како страда за спасење свих нас?
Игуман је потом,као да ми чита мисли, наставио беседу, дајући ми одговоре које нисам могао сам да пронађем. Сада разумем и зашто их сам нисам могао пронаћи, просто зато што нисам постављао права питања. И што је још важније, када сам поставио права питања, био сам од срца срца спреман да прихватим помоћ, да уједно и чујем и разумем одговоре који су ми били потребни.
„Будимо достојни да споменемо Њено име, имајући љубави и смелости да јој се приближимо. По подобију Њеном да будемо послушни Богу, али не онако како се нама свиђа, него кроз веру која нема прорачун! Морамо ми да заћутимо, а да пустимо Бога да говори! Бога молимо за помоћ и Мајку Божију, али онако како они желе да нам помогну,а не онако како ми мислимо да треба. Завапимо једним устима и срцем: 'Пресвета Богородице, спаси нас!' Кроз Њу небеска природа добија људски лик.“
Одједном ме је обузела нека радост и неописив осећај блаженства. Игуман је потом сишао међу вернике и прошавши поред моје породице и мене, позвао је народ на стрпљење и смиреност док смо сви у тишини чекали у реду. Тада сам се сетио једне песме посвећене Преветој Богородици –„Царица Тишине“. У тој молитвеној тишини сам разумео и осетио колико је та песма заправо подобна у овом тренутку.
Нажалост, нервоза и негативне мисли као да су са мене прешле на мог брата. Будући да нам је тог тренутка сунце било директно у лице, он је нервозно прокоментарисао да ће изаћи из реда и сести у хладовину. Мајка и будућа снаха остале су у реду. С братом сам отишао у хладовину. Био је љут што се људи толико задржавају, а на поклоњење Часном појасу Пресвете Богородице смо стигли на ред неупоредиво брже, без обзира што је тада у реду стајало небројено више људи.
После неког времена игуман се вратио у храм и са братијом је почео да служи молебан Пресветој Богородици. Потом је дошао и тај тренутак, међу верни народ изнели су чудотворну икону.
Брат и ја смо пришли колико смо могли. Икона је полако прошла кроз манастирске двери, а затим се полако спуштала међу вернике. Сви смо из срца почели да певамо песму посвећену Пресветој, „Маријо славна“. Икона нам је била све ближе и ближе, ниједна фотографија не може да дочара лепоту те светиње, како је људско око и душа виде када је угледају уживо и нађу се у њеној близини. Мајка је ушла међу своју децу, међу народ свој крстоносни и страдални и грлила је свакога од нас. Сви ми који смо дошли с неком бригом или муком, била она мала или велика – сви смо јој хитали у загрљај. Њена деца, коју само она својом љубављу и благодаћу може да умири.
Гледајући у њене очи, живе, топле, нежне и пуне љубави моје су се напуниле сузама.
Дочекала ме је раширених руку и помогла да све лоше мисли нестану, да побегну пред њеним ликом. Она чува народ свој, као небројено пута до сада. Зато се српски народ и читав род православни њој обраћају са безгрничном љубављу и надом.
Икона је прошла, а брат и ја смо – будући да смо већ били у манастиру – раније пошли до чудотворног извора Светог Зосима, заштитника ове светиње. Мајка и будућа снаха остале су да сачекају ред за улаз у манастир.Како је ред био огроман и ми нисмо у првом тренутку успели да додиренмо икону кад је прошла поред нас били смо помало тужни. Али Богомајка не допушта да њена деца која јој се обраћају са љубављу и надом тугују. Брат и ја смо наишли на литију која је икону пратила у манастир кроз споредни улаз. Обојица смо се озарили овом неизрецивом благодаћу да ипак можемо изблиза да додирнемо ту чудотворну светињу, а осим Пресвете Богородице благословио нас је и игуман Димитрије.
У разговору до извора, брат и ја смо се уз смех присећали наше прве посете манастиру и како смо заборавили колико је извор заправо далеко. И његова нервоза је била као руком однешена и очи су му се смејале. Тако Мајка Божија теши сву децу своју.
Након што смо се умили и напунили флаше водом, вратили смо се до аутомобила, а убрзо нам се придружио и остатак наше „екипе“. И оне су успеле икону да додирну и целивају након што ју је игуман вратио у храм. Оне су и за нас узеле освећене Богородичине дарове - маслину, ловор, белу и црвену ружа. Маслина сведочи њену небоземну славу, ловор сведочи то колико је Мајка Божја благословена као она кроз коју се људски род повезао са Богом, бела ружа симболизује њено вечно девичанство, а црвена ружа симболише да је кроз њу обожена људска природа.
Након кратког предаха у природи и тишини око манастира, моја порододица и ја смо се, пуни утисака из задужбине Милоша Обилића и дома туманских светитеља Зосима и Јакова и Туманске Краснице, упутили за Београд – испуњени радошћу и охрабрењем за све будуће борбе које нас очекују.
Раније је СПН писао о хиљадама верника на поклоњењу Туманској Красници.
