Народни обичаји: Беле покладе – најсвечаније у току године
Последње седмице пред Велики Васкршњи пост у Беле покладе (недељни дан пред почетак поста), народ се уз праштање и весеље и дружење спрема за подвиг.
Беле покладе најсвечаније су и најраспрострањеније покладе у току године. Оне најављују улазак у седмонедељни пост који вернике припрема за празник Васкрсења Христовог. До поноћи трају дружења, песма и весеље, а са поноћним звонима престаје мрс и почиње време уздржања.
Током читаве Беле недеље не једе се месо, али су допуштени млеко, сир, јаја и други производи „белог мрса“, по чему је овај период и добио назив. Беле покладе су последњи дан када је таква исхрана разрешена. Ипак, суштина овог дана није у храни, већ у праштању.
Управо зато Беле покладе носе и назив Проштене покладе или Проћке. Верници једни од других траже опроштај како би у пост ушли помирени и духовно очишћени. Јер, како нас учи Јеванђеље, ако ми не опростимо ближњима, ни нама неће бити опроштено.
Народни обичаји током Белих поклада
У многим српским крајевима овај дан има изразито саборни карактер. Породице се окупљају, посећују родитеље и кумове, обнављају родбинске и пријатељске везе. Посебно је био распрострањен обичај да млађи одлазе старијима носећи пиће и дарове, тражећи опроштај. Кумчад су одлазила код кумова на праштање, јер се веровало да се у пост мора ући без терета свађе и увреде.
Беле покладе су празник читавог села. По селима су се организовале маскиране поворке, песма и шала. Младићи су се прерушавали у јунаке, жене или шаљива и „страшна“ бића, обилазили куће и били даривани према могућностима домаћина.
У појединим крајевима довлачене су гомиле сламе које су паљене, а младићи су прескакали ватру. Према народном веровању, онај ко прескочи ватру остаје здрав током године, док се пепео користио као симбол заштите. Често су се само за ову прилику правиле и љуљашке, око којих се окупљала омладина и народ.
Паљење ватри, игре и надметања имали су дубљу симболику – испраћај раздраганости и улазак у озбиљнији духовни период. Радост није била супротност посту, већ његов увод.
Од весеља до подвига
Весеље, јело и дружење трају до поноћи, када започиње Велики пост. Тај прелаз између раздраганости и уздржања представља суштински тренутак Белих поклада. Пост није само промена начина исхране, већ позив на унутрашњу промену – на помирење, смирење и духовно укрепљење.
Беле покладе нас зато подсећају да у Часни пост не улазимо формално, већ са одлуком да очистимо срце од огорчења и осуде. Само тако подвиг поста добија свој пуни смисао и постаје пут ка радости Васкрсења Христовог.
СПН је писао о народним обичајима и веровањима везаним за Трифундан.
