Свети Трифун: Народни обичаји на празник вина, винограда и виноградара
Празник светог Трифуна, заштитника виноградара, усева и искрене хришћанске љубави у Србији означава симболичан почетак нове виноградарске године и буђење природе.
После мученичке смрти Трифунове у Господу, народ је почео да га све више воли и призива у молитвама. Од V века његов култ је нарочито раширен у нашем народу, где је свети Трифун познат и под именима Орезач, Зарезан, Зарезојло, Свети Трипун и Свети Тривун.
„Орезац“ и „Зарезој“ – почетак радова у винограду
Као заштитник виноградара, свети Трифун има посебно место у народној традицији.
Није случајност да су они баш светог Трифуна изабрали као свог светог покровитеља. Због његове чврстине, истрајности и непоколебљивости у заштити вере, виноградари се често у свом раду поистовећују с његовим светим животом и мукама.
Наиме, осам месеци године они служе чокот, не губећи веру и наду да ће га сачувати од болести и непогода, те да ће њихов труд уродити богатом бербом и добрим вином.
Најважнији обичај је орезивање бар једног чокота винове лозе, који се потом прелије вином уз молитву за родну и успешну годину. Због тога је у појединим крајевима, нарочито у Тимочкој крајини, познат и као „Орезац“ или „Зарезој“.
Резидба симболизује почетак новог циклуса рада у винограду, док вино представља благослов и призивање плодности. Чак и у породицама које се виноградарством не баве професионално, тај обичај често се одржава као породични ритуал.
Трифундан је и крсна слава
Многе српске породице славе га као своје крсно име, а многе занатлије, власници кафана, воћари и виноградари сматрају га својим заштитником и славе као крсну славу – уз молитвени благослов и пресецање славског колача.
У појединим местима свети Трифун се прославља и као крсна слава заједнице. Домаћин, познат као „подрумар“, припрема славски колач, а част домаћинства сваке године прелази на другог члана заједнице, што симболизује заједништво и континуитет.
Славска трпеза обично укључује виноградску погачу, жито и вино. Ако дан није постан, припремају се јела попут виноградског гулаша или живине у винском сосу, док се у време поста служе риба и посна јела.
Народна веровања о времену
Према народном календару, временске прилике на Трифундан наговештавају каква ће бити година. Ведро и сунчано време означава сушу и слабији род, док се киша или мраз тумаче као добар знак за плодност.
Народ је у случају изненадног снега говорио „Затрпај Трипо, заспи Симо!“ Била је то својеврсна кратка молитва земљорадника светом Трифуну и светом Симеону Мироточивом (26. фебруар), да би те године њиве добро родиле.
Осим тога, светог Трифуна сматрају и заштитником насеља и поља од поплава и града, чуварем биља и заштитником од разних штеточина.
У таквим немилим случајевима, Православна Црква установила је посебан молебан који се уз присуство свештеника и домаћина обавља по њивама и баштама. Уз молитву, уљем из кандила св. Трифуна и Богојављенском водицом свештеник шкропи кућу, њиву, башту или виноград.
У виноградима угошћавају ручком све присутне, а нарочито случајне пролазнике, да би кући донели срећу. И никог не враћају с кућног прага.
Заштита села и рода
У шумадијским селима Трифундан се обележава и као заветни дан. Према народном веровању, светитељ штити од града, поплава, инсеката и других непогода, па су се тог дана служиле молитве за заштиту домаћинства и заједнице.
У неготинском крају забележен је и обичај да труднице симболично орезују лозу, верујући да ће виноград боље родити. Та пракса сведочи о прожимању црквеног празника са старијим аграрним веровањима.
У народу постоји веровање и да баш свети Трифун на 14. фебруар убада угарак у земљу и тог дана почиње да се топи снег и буде се пролеће и љубав у људи.
СПН је писао о томе како је кротост светог Јефреме Сирина побеђивала грех и јерес.
