Беле покладе – дан праштања на прагу Великог поста
Беле покладе нису само обичај нити последњи дан белог мрса, већ духовни праг. С тог прага бирамо да ли ћемо у пост ући формално или с одлуком да се истински изменимо.
Сиропусна недеља, у народу позната и као Бела недеља, завршава се Белим покладама – даном који стоји на самој граници између свакодневице и подвига. То је тренутак када се верник припрема да из радости трпезе пређе у радост уздржања. Последња недеља пред Велики пост у православној традицији носи посебну духовну тежину, јер је Сиропусна недеља у богослужбеном смислу већ увод у пост. У храмовима се читају јеванђељске поуке о праштању, почињу Велике метаније, а верници постепено улазе у ритам покајничког расположења. Црква мудро спаја радост и озбиљност, како би верник природно прешао из једног духовног стања у друго.
У богослужбеном поретку ова недеља има дубоку богословску основу. Црква је посвећује спомену на изгнање Адамово из раја, подсећајући нас да је грехопад настао кроз неуздржање и непослушност. Прародитељи нису сачували први пост, а последице тог пада носи читав људски род. Зато Велики пост није тек традиционални обичај, већ пут повратка – добровољно прихватање уздржања и послушности као начина да се човек поново приближи изгубљеном рајском заједништву са Богом. То заједништво већ сада предокушамо у Светој Литургији.
Јеванђељско читање ове недеље снажно наглашава управо праштање и правилно разумевање поста. Господ нас учи да опраштамо ближњима ако желимо да и нама буде опроштено, као и да постимо не ради спољашњег утиска, већ ради унутрашњег очишћења. Тако праштање постаје последња, али кључна степеница припреме за улазак у Четрдесетницу.
Посебну лепоту има богослужење Сиропусне недеље увече – прашчално вечерње. До вечерњег входа служба тече уобичајеним током, а након молитве „Свјете тихиј“ поје се велики великопосни прокимен, који ће обележити и наредне недеље поста. Тада свештенослужитељ скида свечане одежде и облачи тамнији, покајнички епитрахиљ, чиме и спољашњи поредак богослужења добија великопосни карактер. Тај тренутак символично означава да је Црква већ закорачила у свети период Четрдесетнице.
На крају службе верници једни од других траже и дају опроштај. Тај чин није формалност, већ живо сведочанство да се у пост не улази са теретом неизмирених односа. Помирени и духовно сабрани, верни ступају на пут великопосног подвига, корачајући ка радости Празника над празницима – Васкрсењу Христовом.
Беле покладе нас зато подсећају на суштинско питање: са чиме улазимо у пост? Ако у срцу носимо огорчење, осуду или неизмирене односе, подвиг поста остаје површан. Али ако праштањем очистимо душу, онда пост постаје пут обнове.
Суштина овог дана није у храни, већ у праштању. Зато се Беле покладе називају и Проштене покладе или Проћке. Верници једни од других траже опроштај, како би у пост ушли помирени. Стари обичај да млађи целивају руку старијима уз речи „опрости“ сведочи о дубоко укорењеној свести да без помирења нема истинског духовног напретка.
Пост без праштања остаје спољашњи подвиг; праштање без поста остаје недовршена одлука. Тек заједно они чине целину.
СПН је раније писао о суштини и начину поста.
