Како је кротост светог Јефрема Сирина побеђивала грех и јерес
Свети Јефрем Сирин памти се као монах чије су речи мењале људе, а живот био сведочанство снаге кротости и покајања. Славимо га 10. фебруара.
Светитељ Јефрем Сирин (Сиријски) рођен је у Низибији, у Сирији, у хришћанској породици, у време цара Константина Великог. Још у младости одлучио је да се одрекне света и повуче у пустињу, где је започео монашки живот. Ту се обликовао његов духовни лик, а Бог му је даровао изузетну мудрост и снагу речи, тако да су његове поуке деловале као жива река која натапа душе и покреће на покајање.
Посебан пут који га је чекао био је наговештен још у детињству. Његови родитељи су у сну видели како из његовог језика ниче винова лоза која испуњава цело поднебесје, а птице небеске хране се њеним плодовима. Што су више узимале, то је лоза обилније рађала. Тај сан касније је препознат као слика Јефремове речи, која се умножавала управо онда када се делила.
Док је живео у пустињи, више светих стараца имало је виђења која су потврђивала његову изабраност. У сновима су виђали свитак исписан божанским речима који нико није могао да прими осим Јефрема. Када би га примио, из његових уста су потекле поуке које су дубоко погађале срце, будећи страх Божји и жељу за исправним животом. Они који су га слушали сведочили су да његове речи нису биле само учење, већ искуство благодати.
Живот у Едеси открио је и другу страну његове духовне снаге. Јефрем је веровао да Бог може проговорити кроз свакога, па и кроз оне које људи презиру.
Када је на уласку у град срео жену блудницу, њен једноставан, али дубок одговор подсетио га је на истину о човековом пореклу и смирењу. У другим сусретима, када су жене покушавале да га саблазне, он није одговарао гневом нити осудом, већ је њихову срамоту пред људима преображавао у страх Божји. Управо тим приступом многе је привео покајању и промени живота.
Његова кротост постала је готово легендарна. Није се љутио ни у тренуцима када би други изгубили стрпљење. Када му је ученик случајно разбио суд с храном, Јефрем није изговорио ни једну тешку реч, већ је смирено прихватио ситуацију, показујући да истинска духовна слобода почиње тамо где престаје гнев.
Посебно место у његовом животу заузима сусрет са светим Василијем Великим. У духовном виђењу Јефрему је било откривено да је Василије као огњени стуб који досеже до неба. Када га је видео како поучава народ, јавно је посведочио да кроз његова уста говори Дух Свети. Василије је у Јефрему препознао човека дубоке врлине и посветио га за презвитера, иако Јефрем никада није желео да служи свету Литургију, сматрајући себе недостојним такве службе.
Цео живот провео је у молитви, посту и сузама. Мало је спавао и јео, избегавао је сваку почаст и славу. Када су људи желели да га поставе за епископа, он је чак прибегао привидном лудилу како би избегао уздизање. Његова жеља била је једино да остане слуга Божји, а не човеков.
У борби против јереси показао је и велику духовну мудрост. Суочен с учењем Аполинарија, који је изазвао пометњу у Цркви, Јефрем није одговарао празним надметањем, већ је вештином и разборитошћу онемогућио ширење његових списа. Тако је јеретик остао посрамљен и поражен.
У дубокој старости, након живота испуњеног служењем другима, Јефрем је написао поучно завештање и мирно се упокојио.
Његово тело је сахрањено у пустињи у околини Едесе, а сећање на њега живи кроз речи које и данас, вековима касније, делују снажно и живо. За Цркву, он остаје сведок да истинска сила није у власти и почастима, већ у кротости, сузама и речи која преображава срце.
Овде ћемо дати један посебно леп одломак из његових поука који нас поучава о радости и тузи:
"Све је од Бога – и радост и туге. Али једно је по благовољењу, а друго по домостроју и допуштењу. По благовољењу – када живимо врлински, зато што је Богу угодно да они који врлинују буду украшавани венцима трпљења; по домостроју – када грешећи бивамо уразумљавани; по допуштењу пак – када се и уразумљавани не обраћамо.
Бог промислитељно кажњава нас који грешимо да не бисмо били осуђени са светом, како каже апостол: 'А када нам суди Господ, кажњава нас да не будемо осуђени са светом' (1 Кор. 11, 32).
СПН је писао о преносу моштију светог Јована Златоуста, једног од најчистијих и најлепших гласова православља.
