Топ-5: Однос верника ка свештенству. Поштовање, послушање и расуђивање
Свети Оци уче да однос према свештенику обухвата поштовање, послушање, духовну корист, границе послушања и узајамну одговорност, што је кључ духовног живота у Цркви.
Светоотачко предање однос верника према свештенику сагледава као духовни однос који обухвата поштовање, послушање, расуђивање и личну одговорност. То је зато што однос верника према свештенику у православном предању никада није сведен на једну једину обавезу или осећање.
Свети оци тај однос сагледавају као духовни однос који има пет слојева и подразумева поштовање свештеног чина, прихватање духовног руковођења, свест о користи или штети коју верник сам себи наноси, јасне границе послушања и узајамну одговорност унутар црквеног поретка.
1. Поштовање свештеног чина
Први ниво, логично, чини основу и подразумева поштовање свештеног чина, независно од личних квалитета или слабости носиоца службе. Свети Оци без изузетка праве разлику између човека и службе и зато – прво је и основно поштовати свештени чин као установу Божју.
Поштовање није психологија, симпатија илим слагање, већ однос према благодати која делује кроз свештени чин. Треба да схватимо да презир према свештенику најпре рањава прво верника који тако посматра ствари, јер га неминовно одваја од извора благодати.
Свети Оци ране Цркве упозоравају да се однос према свештенику не може свести на личну симпатију или неслагање.
„Ко поштује епископа, Бога поштује; а ко нешто чини без знања епископа, служи ђаволу... Свештеници су повереници тајни Божијих; ко њих презире, презире и оно што је од Бога установљено“,
каже свети Игњатије Богоносац.
Поштовање свештеника је, дакле, израз поштовања поретка који је Христос установио у Цркви.
2. Прихватање духовног руковођења
Други ниво односи се на свештеника као на нашег духовног учитеља и посредника у црквеном животу. Свети Јован Златоусти упозорава, али истовремено и он раздваја човека и службу:
„Без свештеника не можеш научити како да угодиш Богу, јер је свештеник постављен као посредник између Бога и људи... Не гледај на живот свештеника, него на службу коју врши; јер благодат не силази због његове врлине, него због Христове.“
И још додаје и наглашава:
„Не саблажњавај се човеком, јер је човек; него поштуј чин који му је дат од Бога.“
Ово је послушање као лек, а не као циљ сам по себи. То је изузетно важно. Свети Оци не говоре да је послушање апсолутна вредност, увек и свуда, већ да је оно средство исцељења воље, елиминисања гордости и самовоље.
Тако духовно учење зависи од поверења у Божију установу, а не у људску савршеност.
3. Корист или штета од односа верника према свештенику
Трећи ниво тиче се духовне користи (или штете) коју верник има од свог односа према свештенику. Поштовање и поверење према свештенику, природно, доноси духовну корист, док презир и неповерење стварају штету.
И о томе Свети Оци говоре врло конкретно: корист од послушања доноси мир, расуђивање, очување од прелести (духовне обмане) и унутрашње стабилности; штета од непослушања није „казна“, него духовна дезоријентација, немир и постепено осамљивање у сопственом мишљењу.
То је изузетно важно јер премешта тежиште с морализовања (ако желимо, моралних придика) на духовну реалност.
Свети Јован Кронштатски наглашава и упозорава:
„Поштуј свештеника не због њега самога, него због Христа, кога он изображава својом службом... Кроз свештеника Господ опрашта, исцељује и руководи; презирући свештеника, човек сам себе лишава помоћи Божје.“
Исти духовни закон препознаје и старац Тадеј Витовнички када каже:
„Какве су ти мисли, такав ти је живот. Ако о свештенику мислиш ружно, ти себе повређујеш, не њега... Ко се моли за свог духовника, тај напредује; ко га осуђује, тај стоји у месту.“
Свети Макарије Велики исту истину сажима речима:
„Као што вода гаси огањ, тако осуђивање гаси благодат.“
4. Послушање
Четврти слој, који се често недовољно истиче или чак и прећуткује, суштински је важан: послушање, а то значи и граница послушања.
Свети Оци су врло јасни да послушање никада не може бити изговор за грех, неправду или отпадање од вере. Кад свештеник престаје да води ка Христу, а почиње да води ка себи, расуђивање постаје неопходно.
То је кључно, јер заговарање послушања ни једног трена не представља апологију било каквог клерикализма нити култа личности (у суштини, идолопоклонства).
Послушање треба да нам служи искључиво као лек од самовоље и заштита од духовне обмане.
Свети Теофан Затворник поучава:
„Послушност духовном оцу јесте најсигурнији пут ка спасењу, јер у њој човек одсеца своју самовољу... Ко сам себи буде учитељ у духовном животу, тај лако пада у прелест.“
Свети Игњатије Брјанчанинов исту поуку изражава овако:
„Послушање је одрицање од сопственог разума и своје воље ради воље Божје... Неповерење у духовног наставника ствара смутњу и лишава душу благодати.“
Свети Василије Велики истиче:
„Послушност духовном оцу већа је од сваког подвига, јер кроз њу човек одсеца своју вољу.“
Свети Доротеј Гаски то потврђује једноставним речима:
„Не веруј својој мисли, јер она често води у заблуду.“
5. Узајамна одговорност, границе послушања и смирење
Пети слој, иако последњи изложен, није последњи и по значају. Њега чини узајамна одговорност верника и свештенства и односи се на границе послушања и неопходност смирења и расуђивања.
Другим речима, послушање никада не сме бити слепо.
Свети Оци никад не говоре о односу верника према свештенику без подразумевања одговорности свештеника пред Богом. Верник је позван на поштовање и послушање, а свештеник на страх Божији, смирење и жртвено служење. Та равнотежа је оно што чува црквени поредак живим.
Патријарх Павле јасно истиче:
„Послушност у Цркви није слепо потчињавање, него заједничко ходање путем спасења... Свештеник је човек као и сви ми, али је служба коју врши света. Не треба да гледамо његове слабости, него да се молимо и за њега и за себе.“
Свети Амвросије Оптински усмерава пажњу верника на унутрашње стање душе:
„Не суди духовнику: он ће одговарати за себе, а ти за своје смирење... Где нема поверења према духовнику, тамо нема ни духовног мира.“
Свети преподобни Силуан Атонски то потврђује речима:
„Ко нема послушања, тај не може сачувати смирење... Господ открива Своју вољу преко духовника онима који је прихватају са смирењем.“
Свети Николај Жички то додатно појашњава:
„Свештеник је оруђе благодати Божије; не гледај на њега као на човека, него као на службу коју му је Господ поверио... Ко презире свештеника, презире поредак Цркве; а ко руши поредак Цркве, руши мир своје душе.“
Сви ови нивои, значења и све ове поуке могу се сагледати у једној коначној поуци којом ћемо сажети ово наше размишљање. То су речи светог Кипријана Картагинског:
„Ко се одваја од свештеника, одваја се од Цркве; а ко се одваја од Цркве, одваја се од Христа.“
Све ово показује да однос верника према свештенику није ни слепо покоравање, ни идеализација човека, већ пут који води духовном расуђивању, смирењу и истинском поверењу у Христа који делује у Цркви. Тај однос мора бити жив, а не формалан, мора дисати, мора имати дубину, и одговорност уз разумевање критичне важности онога што се кроз њега треба постићи.
Тако светоотачко предање показује да правилан однос према свештенику није ни идеализација човека ни слепо потчињавање, већ пут духовног расуђивања, смирења и поверења у Христа који делује у Цркви.
СПН је раније писао о томе какав треба да буде исправан однос верника према Цркви на основу светоотачког предања.
